Četinarsko drveće za dvorište

Details

Written by: Nikola Vejin

Category: Blog

Published: 28 May 2022

Hits: 20599

• uređenje vrta
• uređenje dvorišta
• visoki četinari
• zimzeleno drveće
• drveće

Kada je u pitanju ukrasno zimzeleno drveće za dvorište izbor je zaista velik. Za ovo drveće se može slobodno reći  da je ukras svakog dvorišta, ali i drugih prostora gde se posadi. Jedino ograničenje jeste veličina dvorišta i vrta, jer ako je u pitanju manja površina, možda ima i nekih drugih zimzelenih vrsta koje bi se bolje uklopile.

"Visoki četinari" je sasvim odgovarajući naziv jer je u pitanju drveće koje najčešće naraste i preko 20 metara u visinu. Na našim prostorima ima nekoliko vrsta koje su popularne, a dodatni bonus je to što ima i dosta varijeteta. To daje dovoljno prostora za svakoga da nađe i odabere baš ono što će se dobro uklopiti u vaš vrt. Savet bi bio da porazgovarate sa nekim ko je već sadio tu vrstu, možda sa pajzažnim arhitektom ili vlasnikom rasadnika. Jedino kome se ne može verovati u potpunosti su nakupci koji preprodaju sadnice na pijacama.

Jedna od osobina koje treba znati kad su u pitanju visoki četinari jeste koji je tempo rasta (spororastući ili brzorastući). Zatim, koliko idu u visinu, jer neki rastu do 15 metara, a ima ih koji mogu narasti i 30 metara. Tu je i pitanje oblika krošnje koja može biti piramidalna, a neke vrste kao kedar imaju i nepravilnu krošnju. Poslednja razlika koju ću spomenuti, ali ne i najmanje bitna jeste koju nijansu zelene boje imaju četine. To delom zavisi da li se drvo nalazi na osunčanom mestu ili u hladovini.

Popularni visoki četinari

Treba imati u vidu da svaki od četinara koji ovde predstavljamo, možemo naći i u nekim varijetetima koji se međusobno razlikuju. Biljke iz ove grupe se dosta često koriste za bonsai, ali to je tema za neki poseban tekst. Prilikom upoznavanja sa vrstama visokih četinara uglavnom nailazimo na slike odraslog drveća (tako je i u ovom tekstu), ali računajte da su ta stabla sa slika najčešće stara par decenija.

Crni bor (Pinus nigra) je veoma cenjena vrsta, spada u srednje rastuće sa prirastom od 30 cm tokom jedne godine. Što se tiče visine može se svašta čuti i pročitati, ali ono što možete očekivati je između 25 - 30 metara. Boja iglica mu je tamnije zelena, što je delom i poreklo njegovog imena.

Odlikuje ga ravan rast stabla, a boja kore je tamnija u odnosu na druge borove. Uglavnom se sadi kao pojedinačno drvo, sa izuzetkom parkova gde može biti posađen u grupi od nekoliko stabala.

Beli bor (Pinus sylvestris) je vrsta koja ima manje gustu krošnju od crnog bora, a iglice su kraće i malo svetlije. U prirodi raste na većim nadmorskim visinama, dok na nižim nadomskim visinama uspeva samo uz redovne mere nege  čoveka. Stablo mu je izvijeno i to je još jedna razlika u odnosu na crni bor.

Jedan od poznatijih varijeteta jeste zlatni bor (Pinus silvestris Variegata Zlatiborica), a taj varijetet je veoma raširen na terenima Zlatibora. Ova vrsta takođe spara u srenje rastuće, a u visinu obično ide do 30 metara.

Kedar (Cedrus) je vrsta koja je iz porodice borova. Osnovnu vrstu karakteriše široka i nepravilna krošnja, ali ima nekih varijeteta koji imaju u nekoj meri formiran i piramidalan oblik krošnje.

U rasadnicima se može naći dosta podvrsta i varijeteta, a neki od njih su: Libanski kedar, Atlas kedar, Himalajski kedar, Evropski kedar, Sibirski kedar, Koreanski kedar. Pored ovih vrsta tu je i dosta varijeteta, pa je izbor zaista širok. Međutim ne može se baš sve to nabaviti u rasadnicima ukrasnog bilja na ovim prostorima.

Jela (Abies alba) je najčešće spominjano drvo kada se na ovim prostorima govori o zimzelenim četinarima. Zbog slabijeg poznavanja vrsta, ljudi sve što liči na nju nazivaju jelka. Da bi brže rasla u visinu potrebno je posaditi je na osunčanom i svetlom mestu, a time se postiže i lepši oblik krošnje.

Na žalost jela spada u grupu četinara kojoj baš ne odgovara gradsko područje iz razloga što je osetljiva na industrisko zagađenje. U slučaju da se nalazite bliže centru grada možete razmisliti o sadnji nekog drugog drveta. Postoji veliki broj varijeteta, ali uglavnom svi zahtevaju nezagađen vazduh za dobro napredovanje i rast.

Duglazija (Pseudotsuga menziesii) je kod nas manje poznata vrsta iako ima dosta pozitivnih osobina. Poreklom je iz Severne Amerike, a doneta je u Evropu jer je brzorastuća vrsta. Vremenom je postala cenjena i za uređenje vrtova.

Krošnja je piramidalna, dok su iglice mekane. Zbog svoje forme je preporučuju za vetrozaštitne pojaseve, ali dobro izgleda i kada se pojedinačno zasadi. Kao i kod ostalog četinarskog drveća koje se koristi u uređenju vrtova, i duglazija ima varijetete.

Smrča (Picea) je jedna od vrsta koja se često meša sa jelom (Abies alba), razlog za to je uglavnom što imaju sličan oblik krošnje. Postoji veliki broj vrsta, na ovim prostorima je najviše zastupljena Evropska smrča (Picea abies (L.), ali se u rasadnicima može nabaviti zaista mnogo različitih varijeteta.

Kada govorimo o četinarskom drveću za dvorište, ovo je forma kako ljudi zamišljaju četinare. Varijetet smrče - Picea pungens 'Glauca' je veoma popularan zbog svojih srebrnasto pavih iglica, pa se i često naziva srebrna smrča.

Tuja (Thuja occidentalis) je zimzeleno četinarsko drvo iz porodice čempresa. Ova vrsta je uglavnom poznata po velikom broju varijeteta koji su nižeg rasta, pa se o njoj ređe razmišlja kao o opcija kad treba neko visoko drvo.

Prilikom kupovine se dobro raspitajte koja je očekivana visina za varijetet koji kupujete, te za oblik krošnje. Naravno na sam oblik krošnje se kod tuja može dodatno uticati orezivanjem, jer se može formirati izgled kakav želimo.

Ariš (Larix) je zanimljiv jer spada u četinare, ali nije zimzeleno drvo. U jesen mu iglice na granama polako žute i opadaju, a u proleće rastu nove. Ovo nije neka velika mana, pošto unosi dodatnu boju tokom jeseni u vrt. U ponudi su uglavnom tri vrste: Evropski ariš, Japanski ariš i Sibirski ariš, koji se mogu dodatno deliti prema varijetetima.

Kod krošnje u osnovnom izgledu je karakteristično da su vršne grane usmerene prema gore, dok su one niže horizontalne. Postoje varijeteti sa granama povijenim prema dole.

Ovim nisu navedene sve zimzečene i četinarske vrste koje se mogu uspešno gajiti u ovim klimatskim uslovima. Naveli smo samo nekoliko vrsta, međutim oni dolaze u brojnim varijetetima, pa svako može naći drvo koje će se lepo uklopiti u zelenilo dvorišta. Za kraj još da napomenem da kupujete od ozbiljnih prodavaca, da se ne iznenadite nakon nekoliko godina kad vidite da vaša biljka izraste u nešto sasvim drugo.

Zimzelene žive ograde

Details

Written by: Nikola Vejin

Category: Blog

Published: 26 May 2022

Hits: 11763

• uređenje vrta
• uređenje dvorišta
• stubasti četinari
• niski četinari
• zimzeleno drveće
• živa ograda

Kad su u pitanju klasične žive ograde, visine su najčešće od 60 cm do 120 cm. Na vama je da sami odaberete visinu i širinu koja će se dobro uklopiti u prostor i izgledati lepo. Što se tiče pitanja da li da se koriste listopadne ili zimzelene biljke za živu ogradu, tu su zimzelene vrste u blagoj prednosti jer su zelene tokom cele godine.

Vrste koje se kod nas nude su lepog izgleda, a neke imaju cvetove živih boja kao i plodove koji su lepo obojeni i dugo se zadržavaju na biljci tokom zime.Takođe neke ukrasne forme imaju šatirano lišće. Čak i dva različita varijeteta iste vrste mogu imati prilično drugačiji izgled. Nazivi varijeteta se pišu uz latinski naziv i označeni su navodnicima, a povremeno se u rasadnicima koristi samo naziv varijeteta.

Kada se sade žive ograde, potrebno je prvo pripremiti zemljište. Ukoliko vrsta  dobro podnosi stajnjak, on se može postaviti na dno sadne jame. Sadnice se mogu saditi u kasnu jesen (bolje) ili u proleće (malo lošije). Kada se posade u zemlju, može se obaviti orezivanje grana radi uklanjanja lisne mase. To će omogućiti da koren koji je oštećen tokom vađenja i presađivanja  u samom startu može obezbediti dovoljno vode za biljku.

Koje zimzelene vrste odabrati?

Ovde ću navesti neke od vrsta  koje su popularne na ovim prostorima i koje se uglavnom mogu nabaviti u rasadnicima. Treba povesti računa da se na slikama koje prikazuju ove biljke (ali i sve ostale) uvek nalaze biljke koje su razvijene u potpunosti. Kada se kupuje sadnica za živu ogradu, na njoj je uglavnom tek nekoliko grana.

Pored samog izgleda treba povesti računa o tome da li je na toj poziciji hladovina ili je osunčano. Pitanje je i koliko ima mesta za širenje same biljke, te koliko vremena planiramo odvojiti za njeno orezivanje.

• Lovor višnja (Prunus laurocerasus) - ima gustu krošnju sa mesnatim listovima i zanimljivim belim cvetovima. Odlično uspeva na osučanim mestima i u polusenki, dok u potpunoj hladovini malo sporije napreduje. Veoma dobro podnosi orezivanje, pa je zgodna za živu ogradu.

• Fotinija (Photinia) - ima dosta vrsta i varijeteta, mada po obliku i boji listova liči na lovor višnju, od nje se razlikuje po tome što su joj mladi listovi uvek jake crvene boje. Ukoliko je posađena na senovitom mestu koje je uglavnom u hladovini ta crvena boja na mladim listovima će biti manje izražena.

• Vatreni trn (Pyracantha coccinea) - još poznata pod nazivima pirokanta i vatreni grm. Naziv duguje velikom broju plodova koji su gusto grupisani. U zavisnosti koji je varijetet u pitanju boja plodova kod vatrenog trna može biti žuta, narandžasta ili crvena.

• Mahonija (Mahonia aquifolium) - naziva se još i oregonsko grožđe. Lepo izgleda sa žutim cvetovima u proleće i plavim bobicama pred jesen. Zimi listovi dobiju bronzano-crvenu boju. Spada u spororastuće vrste i to treba imati u vidu.

• Zimzelena božikovina (Ilex aquifolium) - biljka koja se ređe koristi za žive ograde, ali ima varijeteta koji su za to namenjeni. Nosi još naziv i zelenika, a dodatni dekorativni detalj su crvene bobice koje su u stvari plodovi i zadražavaju se na biljkama tokom cele zime.

  Prikaz kako izgledaju

  

  

   

  

  

  

  Održavanje zimzelene žive ograde

Sam početak održavanja počinje planiranjem šta će se saditi i koliko, da li se ograda sadi na mestu uz stazu gde se prolazi ili se to mesto nalazi dublje u vrtu. Ukoliko je pored staze, potrebno je malo češće vršiti orezivanje. Za situacije kada su biljke posađene malo dalje, orezivanje žive ograde se obavlja tek povremeno. Same žive ograde možemo ugrubo podeliti na funkcionalne (zaštita od buke i vetra) i na estetske (radi ulepšavanja i obogaćivanja prostora).

Uvek sadimo mlade biljke, kako bismo ih mogli od početka oblikovati orezivanjem. To su tek ožiljene reznice visine 15-20cm. Sadimo ih jednoredno ili dvoredno ("cik-cak"), što zavisi od vrste i gustine koju želimo dobiti. Niže žbunaste vrste se sade na rastojanju od 20-30 cm, a posađene biljke odmah treba orezati na visinu od tri do četiri pupa iznad korenovog vrata. Tako će se od same osnove formirati gusta krošnja koju posle oblikujete redovnim orezivanjem.

Kod sadnje žbunja većih dimenzija i već formiranih sadnica rastojanje je do 50 cm. I ove biljke treba orezati posle sadnje, kako bi se bolje ukorenile, a grane bile gušće i krošnja bogatija. Istovremeno ćemo izjednačiti visinu zimzelenih sadnica i dati formu našoj ogradi.

Najvažniji radovi su u proleće i pred zimu, jer se tada vrši uklanjanje slabih biljaka i slabijih grana. Takođe za taj period je predviđeno da se radi podmađivanje mladim biljkama. Tokom leta se uklanjaju samo oni delovi koji prerastaju i time narušavaju formu žive ograde. U proleće i leto je potrebno pre orezivanja proveriti da kojim slučajem ptice nisu napravile gnezgo. Ukoliko postoji gnezdo, na tom delu ograde se ne vrši orezivanje.

Za sam posao je potrebno imati odgovarajući alat, to su uglavnom razne vrste makaza za orezivanje voća, za deblje grane. Za samo formiranje žive ograde se koriste velike makaze za orezivanje ukoliko je u pitanju manja dužina. Za neke veće i duže zimzelene žive ograde formiranje se vrši pomoću elektičnih mašina. Zimzelene vrste za živu ogradu zahtevaju različiti nivo orezivanja tokom godine, te se tempo orezivanja treba tome i prilagoditi.

Ukoliko to radite sami, u početku će biti malo teže, jer neznate koje grane seći i koliko. Međutim sa vremenom se stiče iskustvo, pa je i manje grešaka. Postoji i opcija da zovete majstore koji se time profesionalno bave, što je veoma dobra ideja za prolećno pripremanje pre početka vegetacije.

Zalivanje žive ograde se obavlja prema potrebi i to je obaveza koju treba ispoštovati. Ukoliko se ne zaliva ili slabije zaliva dolazi do slabljenja svih biljaka i vrlo brzo to sve počinje loše da izgleda. Zimzelene biljke u živoj ogradi dobro podnose kada se prskaju po listovima toko zalivanja i to može samo da ojača biljke.

Povremeno je tokom sezone potrebno obaviti okopavanje i uklanjanje korova koji su nikli unutar žive ograde. U zavisnosti koje su vrste posađene treba obavljati đubrenje jer biljke tokom dugo vremena na istom mestu izvlače hranljive materije iz zemlje. Ovo se obično obavlja nekim od veštačkih đubriva, ali ne može da škodi dodavanje humusa.

Tokom zime je takođe neophodno posvetiti malo pažnje, posebno dok su u pitanju mlađe biljke. One još uvek imaju tanje osnovne grane, pa je potrebno uklanjati sneg sa njih da se ne zadržava previše. Kada biljke ojačaju ovu meru je poželjno obavljati, ali nije obavezna.

Ne postoji jedan i jednostavan odgovor na pitanje koje su najbolje vrste za zimzelene žive ograde. Potrebno je dobro razmisliti koja je funkcija ograde, koje joj trebaju biti dimenzije i koliko vremena možemo odvojiti za njeno održavanje. Tek na osnovu odgovora na ova pitanja se vrši odabir koje će se biljke koristiti.

Popularni stubasti četinari

Details

Written by: Nikola Vejin

Category: Blog

Published: 25 May 2022

Hits: 9187

• uređenje vrta
• uređenje dvorišta
• stubasti četinari
• živa ograda

Mada je naziv ove grupe zimzelenog drveća pomalo zbunjujuć na prvi pogled, fraza "stubasti četinari" je odličan opis. U osnovi se često nazivaju samo tuje, po onome što je najviše zastupljeno među njima. Sam naziv može i zbuniti, jer je skoro polovina varijeteta tuja niskog rasta. Znači, to su uglavnom sve tuje latinskog naziva Thuja Occidentalis, dok se razlikuju prema tome koji su varijetet.

Naziv varijeteta se obično pored naziva biljke ispisuje pod znacima navoda. Pored tuja, u ovoj grupi stubastih četinara ima nekih varijeteta pačempresa, šimšira, kleka, smrča i tisa.

Zeleni zid u dvorištu je najlakše napraviti pomoću neke od ovih vrsta tuja, mada su popularne i za žive ograde. Sve zavisi šta želite, koje visine da bude, koliko da ima posla oko orezivanja i održavanja, koja nijansa zelene boje. Ovde je potrebno posavetovati se sa nekim stručnjakom (pejsažnim arhitektom) ili obići nekoga ko ima već formiran zeleni zid od četinara, pa se informisati koja je vrsta i sl. Ne treba se previše oslanjati na slike u novinama i na internetu.

Možda naziv "zeleni zid" i nije baš najbolji, jer postoji vertikalno ozeljenjavanje zidova, pojam potpuno drugačiji od ovoga o čemu sada pričamo. Tako da je za ovakvu primenu stubastih četinara bolje koristiti naziv visoka živa ograda. Ali, povedite računa koliku visinu želite: neke vrste rastu do 2 metra, a neke rastu i preko 4 metra. Ako želite samo malo da zaklonite terasu, dobre će biti i zimzelene vrste osrednje visine.

Popularne vrste stubastih četinara

Što se tiče popularnih vrsta probaću ovde da nabrojim one najzastupljenije, a to su ujedno i vrste četinara koje se mogu naći u rasadnicima kod nas. Postoji njih i mnogo više, među kojima ima vrsta koje odlično izgledaju, međutim iz nekog razloga (najverovatnije ne odgovara klima) se ne gaje kod nas.

• Thuja occidentalis 'Smaragd' - ovaj varijetet ukrasnog četinara ima tamnije zelenu boju, krošnja je piramidalnog oblika. U visinu može narasti do 3 metra, dobro izgleda kao živa ograda, ali i kada se posadi pojedinačno.
• Thuja occidentalis 'Columna' -stubasta krošnja nema potrebe za orezivanjem radi održavanja svake godine, boja je redovno zelena. U visinu može narasti oko 4 metra.
• Thuja occidentalis 'Spiralis' -  veoma pogodna za žive ograde koje trebaju biti visoke, odgovara joj osunčano mesto. Može biti visoka oko 4 metra.
• Thuja occidentalis 'Holmstrup' - boja ove tuje je tamnije zelena, oblik krošnje balogo piramidalan. Može narasti do 2 metra.
• Chamaecyparis lawsoniana 'Columnaris' - ovo je pačempres koji ima plavo zelenu boju krošnje, krošnja piramidalna, u visinu može ići do 4 metra.
• Chamaecyparis lawsoniana 'Alumii Gold' - kao što bi se iz imena varijeteta moglo zaključiti boja krošnje zeleno žuta, sa tim da je ovo prilično otporan varijetet, možda najbolji među zeleno žurim pačemresima. U visinu može ići do 3 metra.
• Chamaecyparis lawsoniana 'Ellwoodii' - boja ovog zimzelenog drveta je plavo zelena, a ima blago piramidalni oblik krošnje, u visinu može narasti do 3 metra.
• Buxus sempervirens 'Common box' - šimšir koji se ubraja među brzorastuće, boja mu je tamnije zelena. Može lepo da se oblikuje a u visinu naraste do 2,5 metara.
• Taxus baccata 'Common yew' - drvo tisa, tamnije zelene boje, solidno podnosi hladovinu, u visinu raste oko 3 metra.
• Taxus baccata 'Fastigiata aurea' - varijetet tise sa žuto zelenom bojom krošnje, u visinu može narasti do 2 metra
• Taxus Baccata "Fastigiata Robusta" - ovaj varijetet tise ima tamnije zelenu boju, biljki odgovara senka i polu senka. U visinu raste do 2,5 m.
• Juniperus virginiana 'Skyrocket' - kleka koja se na ovim prostorima u rasadnicima može naći i pod nazivom nebeska raketa. boja krošnje je plavkasto zelena, u visinu ide do 3 metra.
• Juniperus Chinensis 'Stricta' - ovaj varijetet ima gušću krošnju, njena je boja plavkasto zelena (neko bi mogao reći tamnije zelena) u visinu može da naraste do 2,5 metara.

Ovde sam nabojao one najčešće vrste i varijetete koji se mogu naći u rasadnicima kod nas. To je sasvim dovoljan izbor i za dobro i loše zemljište, za hladovinu ili osunčano, za gušću sadnju ili pojedinačnu. Ima tu još poneka osobina po kojoj se može birati, na primer koju boju krošnje da ima, je li brzorastuća ili spororastuća vrsta. Ali je zajedničko za sve da su visine oko 2 metra ili više.

Kada se sade stubasti četinari radi formiranja ograde trebate povesti računa koliki će razmak biti između stabala. Svaka vrsta i varijetet ima neki prosečan prečnik koji se očekuje kada drvo dosegne punu zrelost. Tako da ne valja ni ako su preblizu, a ni ako su previše daleko. To je veoma bitna stvar koja se posle teško može popraviti, zato bi bila preporuka da se posavetujete sa stučnim licem. To može biti pejzažni arhitekta, vlasnik rasadnika gde kupujete sadnice ali i neko ko već ima formiranu živu ogradu od vrste koju i vi sadite.

Na sam izgled može značajno uticati i to da li taj varijetet ima valjkastu ili piramidalnu krošnju. Valjkaste su bolje za žive ograde, dok piramidalne forme dobro izgledaju kada se pojedinačno zasade.

Ukoliko vam za oko nije zapela baš određena vrsta, možda bi bilo dobro da se nabave brzorastući četinati. To je način da se zamišljena živa ograda brzo formira do neke visine da bi imala funkciju. Kad kažem brzo, znači za oko 5 godina. Taj postupak se može ubrzati i nabavkom starijeg zimzelenog drveća koje je veće visine (ali i skuplje). Jeste da to sve zahteva truda i strpljenja, ali se na kraju i isplati.