- Details
- Written by: Radmila Vejin
- Category: Lišćari
- Hits: 2291
U martu nas svojim prelepim cvetovima obraduje magnolija, jedna od najlepših prolećnih vrsta. Postoje dokazi da je cvetala još pre više stotina miliona godina, a na to ukazuje i njena građa. Cvetovi bez prašnika bili su oprašivani pre postanka pčela! Ovo prelepo drvo poreklo vodi iz istočne Azije i severne Amerike. Tokom vremena od postojećih vrsta razvijali su se novi hibridi, svaki lepši od prethodnog.
Zbog svoje lepote i uspešnog uzgoja najčešće se sadi hibrid Magnolia x soulangeana (nastao ukrštanjem M. denudata i M. liliiflora). Ovo su osnovne smernice kako da je gajite i negujete.
Izgled i građa
Magnolia x soulangeana je razgranato listopadno drvo ili veći žbun, koji naraste 5 do 6 metara u visinu i isto toliko u širinu. Ima velike (10-15 cm) zelene listove jajasto-eliptičnog oblika, dlakave sa naličja, koji izbijaju posle cvetanja i opadaju u jesen.
Magnolije su omiljene zbog svojih cvetova. Oni su veliki, zvonastog oblika, uspravno smešteni na granama. Kod ovog soulangeane latice su krupne, iznutra bele, a spolja jarko obojene u ružičastu, purpurnu ili ljubičastu. Rekli smo već da nemaju prašnike, pa ih oprašuju bube tvrdokrilci koji se zavlače u krunicu u potrazi za hranom. Površina latica je prevučena voštanom prevlakom, pa su cvetovi čvrsti i otporni na oštećenja insekata. Posle cvetanja se razviju u plod sličan šišarici iz koje na dugim nitima vise zrele semenke.
Magnolije cvetaju u proleće, od marta do kraja aprila, a ponekad i u ranu jesen, ako je topla i vlažna. Pre listova, na vrhovima golih, glatkih grana formiraju se debeli "plišani" pupoljci iz kojih se razviju veliki purpurni cvetovi - tada je drvo najlepše. Ako ste posadili mladu sadnicu magnolie x soulangeane dobijenu ožiljavanjem reznice ili položenice, prve cvetove ćete sačekati 4 do 5 godina, a ako je biljka uzgojena iz semena, i duže (cvetaju najranije u sedmoj godini). Za to vreme biljka treba dovoljno svetlosti i hrane, kako bi se razvila u snažno mlado drvo.
Uzgoj i nega magnolije
Soulangeana najbolje raste na dobro osvetljenoj ili polusenovitoj poziciji. Važno je da izaberete zavetrinu, jer su tu zaštićene od jakih vetrova i dugotrajnih mrazeva. Zato ih treba smestiti između visokih četinara ili u skroviti ugao koji čine zidovi kuće ili visoka ograda.
Magnoliju sadimo u duboko, rastresito zemljište, blago kiselo i bogato humusom . Dobro podnosi nešto siromašnije i peskovito tlo, a ne trpi krečnjak. Ne smeta joj ni povećana vlaga oko korena, sve dok je dobro drenirano tlo i voda se ne zadržava. Slabije podnosi dugotrajnu sušu, pa je u toku leta redovno zalivajte, najbolje rano ujutro, pre velikih vrućina.
Magnolia x soulangeana podnosi orezivanje. Na taj način možete oblikovati krošnju vašeg drvceta u željenu formu ili da uklonite grane koje ne cvetaju. Ipak, pažljivo! Rezidbom u kasno proleće, posle cvetanja uklonite precvetao vrh i jedan do dva lista ispod cveta. Nikako ne orezujte u zimu, da ne biste odstranili cvetne pupoljke koji se već tada formiraju. Krošnju oblikujte orezivanjem tanjih grana u septembru, pre zametanja pupova. Samo ako želite da podmladite staro stablo grane sasecite na 60-ak cm od zemlje. U proleće će iz "panjeva" krenuti mlade.
Zaštitite vašu magnoliju
Magnolije se najčešće sade pojedinačno, kao soliteri. Tako njihovi lepi cvetovi najbolje dolaze do izražaja. Ipak, biljka je na taj način izložena nepovoljnim prirodnim uticajima pa ju treba zaštititi. Kod mladih sadnica koren treba sačuvati od izmrzavanja. Za pokrivanje koristimo malč od kore drveta, slamu, piljevinu, a ako je potrebno i jutene džakove.
Kako se grane soulangeane ne bi lomile pod naletima vetra i pod težinom snega, drvo treba saditi na zaštićene pozicije. Dovoljno je ako su u pozadini guste zimzelene krošnje ili neki obližnji zid stvara zavetrinu. Sneg koji se duže zadržava ili ga je mnogo treba otresati.
Kod zrelih biljaka magnolie x soulangeane cvetni pupoljci se obrazuju već u jesen, pa u slučaju kasnog prolećnog mraza treba celu biljku pokriti platnom, agrotekstilom ili jutom. Tako ćete zaštititi pupove od izmrzavanja a vaša magnolija će procvetati u punom sjaju.
Kako se razmnožava magnolija
Magnolia x soulangeana najčešće se razmnožava vegetativno, reznicama i položenicama.
Reznice se uzimaju u junu mesecu. Odsečemo ovogodišnju grančicu dužine 10-ak cm, sa "petom" prošlogodišnjeg drveta. Očistimo je od listova, ostavimo samo onaj gornji, a njega skratimo za pola. To se radi kako bi se sprečila suvišna transpiracija (odavanje vlage preko lisne površine), pri čemu se reznica osuši. Donji deo ovako pripremljene grančice (onu "petu") umočimo u hormon za ožiljavanje, pa pobodemo u pesak.
Reznice soulangeane čuvamo u plasteniku ili pod staklom, redovno orošavamo, a nakon 6 nedelja formiraće se koren. Ožiljene reznice presađujemo u posude sa mešavinom treseta, baštenske zemlje i peska, a sledećeg proleća spremne su za sadnju na stalno mesto.
Položenicama se magnolija najčešće razmnožava. Buduća mlada biljka ostaje vezana za matičnu i od nje dobija hranu sve dok ne formira svoj korenov sistem. Ne suši se i sigurno se ožiljava. Za položenicu izaberemo dovoljno dugu, zdravu i elastičnu granu pri dnu žbuna.
Ispod iskopamo rupu 30 x 30 cm koju napunimo mešavinom peska i zemlje. Granu položimo u jamu, skinemo lišće na delu koji ćemo zatrpati zemljom, pričvrstimo ju za podlogu drvenim klinom ili žicom savijenom u luk. Treba paziti da se položenica ne polomi ili ošteti. Deo grane koji leži u jami zatrpamo zemljom, dodatno utabamo i redovno zalivamo. Potrebno je do dve godine kako bi se formirao koren i tada novu sadnicu magnolie x soulangeane možemo odvojiti od matične biljke.
Setva semena vrši se u jesen, čim je zrelo i počne da ispada iz šišarica. Koristimo mešavinu dva dela treseta, jednog dela ilovače i jednog dela peska. Pokriva se u tankom sloju i čuva zasenjeno u plasteniku. Seme magnolije treba puno vremena da isklija, ponekad i do 18 meseci. Biljke dobijene iz semena cvetaju tek nakon 7 godina, tako da ovo nije najpopularniji način razmnožavanja.
Najčešće gajeni kultivari
Magnolia x soulangeana je hibrid, a od njega su dobijeni mnogi kultivari koji se razlikuju u boji i veličini cveta. Najčešće su gajeni:
- Magnolia x soulangeana ′Leneii′ - cvetovi mirišljavi, iznutra beli, spolja tamno purpurni
- Magnolia x soulangeana ′Rustica Rubra′ - boja cveta pri osnovi tamnija
- Magnolia x soulangeana ′Speciosa′ - Cvetovi beli sa ružičastom primesom, cveta nešto kasnije
- Magnolia x soulangeana ′Alba Superba′ - Cvetovi krupni, beli, mirisni; cveta u rano proleće; stablo nešto niže, a listovi krupniji
- Magnolia x soulangeana ′Brozzoni′ - Cvetovi beli, samo pri osnovi nežno ružičasti; rano cvetajuća
Pored navedenih, postoji još dosta kultivara u različitim nijansama bele i ružičaste boje. Verujem da ćete lako izabrati magnoliju koja će biti kraljica vašeg vrta.
- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Lišćari
- Hits: 1156
Izgled i građa
Ginko je listopadno drvo, koje raste u visinu preko 30m. Listovi su lepezastog oblika, svetlo zelene, a u jesen limun-žute boje, paralelne nervature, urezani, kožasti. Krošnja je kod mladih stabala piramidalna, a kod zrelih primeraka široko ovalnog oblika.
Ginko je dvodoma vrsta, postoje ženska i muška stabla. Muški cvetovi su raspoređeni u visećim cvastima, a ženski na dršci. Plod je u obliku šljive, sa debelom semenjačom i neprijatnog mirisa. Kada je zreo opada, raspada se i prlja staze. Zbog toga se u drvoredima i parkovima sade isključivo muške biljke.
Poreklo
Ginko je endemska vrsta i vodi poreklo iz doba mezozoika. Danas se kao divlja vrsta sreće samo u planinama jugoistočne Kine i Japana. Još od davnina gaji se kao sveto drvo u istočnjačkim hramovima, pa ga i zovu "Mandarinsko drvo". Pojedini primerci ove biljke žive i do hiljadu godina.
Uslovi za rast
Ginko je otporan na niske temperature i mrazeve, dim i prašinu. Za dobar razvoj zahteva dublja i sveža zemljišta i srednje obilno zalivanje. Voli sunce, ali uspeva i u polusenci.
Zbog skromnih zahteva i izuzetne dekorativnosti ginko je česta parkovska vrsta.
Razmnožavanje
Ginko se razmnožava se semenom i reznicama. Seme koje je zrelo mora se potpuno osušiti u prirodnim uslovima, potom stratifikovati, pa onda sejati u klijalište. Seju se na dubinu od 5 cm, u rastresitu zemlju, a pre sadnje preko noći se stavljaju u vodu. Semenke koje nisu potpuno zrele i suve će proklijati, ali mlade biljke neće moći da se održe u životu.
Za zelene reznice, uzimamo grančice u februaru ili martu, dužine 20ak cm. Vrh se odstranjuje, a ostatak zabode u mešavinu peska i zemlje. Vlaga mora biti konstantna kako bi razmnožavanje uspelo.
Ginko se može razmnožavati i položenicama. Grana se položi, zatrpa u zemlju i posle godinu - dve se odvaja od matične biljke i posadi kao zasebna sadnica.
Ukrasne forme i varijeteti se dobijaju kalemljenjem, na dvogodišnju podlogu, u zimskom periodu, pre početka vegetacije.
Upotreba
Lišće je vrlo lekovito, od njega se prave čajevi i tinkture. U Kini i Japanu pržene semenke ginka se jedu kao grickalice, a od ove biljke se pravi i skupocen viski.
Najčešći kultivari:
- "Pendula" -žalosna forma krošnje
- "Fastigiata" -valjkasta forma krošnje
- "Aurea" -listovi zlatno žuti
- "Laciniata" -listovi veći, režnjevito izdeljeni.
- Gingko biloba "Mariken" -patuljasti, kompaktni kultivar, visine i širine od 4-6 m.
- Ginkgo biloba "Fastigiata Blagon" -muški kultivar, bez plodova sa uspravnim stablom, gustim granama blago uperenim na gore. Kasnije ova vrsta dobija valjkast oblik.
- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Lišćari
- Hits: 982
Izgled i građa
Dud je listopadno drvo koje dostiže visinu i do 20m. Krošnja je okruglasta, listovi sjajno zeleni, srcaste osnove, nepravilno i nepotpuno režnjeviti, dekorativni. Postoje muška i ženska stabla duda (dvodoma vrsta). Cvasti su u vidu resa, muške su duguljaste, a ženske okruglaste. Plodovi su dudinje (murve) bele ili crveno-crne boje, jestive, zrele u junu.
Poreklo
Prirodni areal ove vrste je Kina, odnosno srednja i istočna Azija, umereni i suptropski pojas severne hemisfere. Pored belog duda, sa Kavkaza je stigao kod nas i crni dud (Morus nigra) i crveni dud (Morus rubra), poreklom iz severne Amerike.
Uslovi za rast
Dudovi su otporni na mraz i sušu, na niske temperature i aerozagađenja. U povoljnim uslovima žive i do 250 godina. Rastu u umereno vlažnom oceditom zemljištu, ali podnose i siromašna, zaslanjena i peskovita tla. Sade se na osunčana i polusenovita mesta, uz umereno zalivanje.
Uspešno podnose presađivanje i u vegetativnom periodu i dobro reaguju na orezivanje krošnje, pa se mogu oblikovati. Grane dobro izgledaju i kad nemaju list, pa su uvek dekorativni.
Razmnožavanje
Dud se razmnožava generativno (semenom) i vegetativno - reznicama i kalemljenjem.
Seme duda vrlo lako klija i daje zdravija stabla, ali to je sporiji način proizvodnje sadnica. Plod se bere kad je potpuno zreo, u junu mesecu. 7 do 10 dana nakon sušenja seme se seje.
Reznice se sade u jesen ili rano proleće. Obično su dužine od 20 do 40 cm. Takođe, iz korena izbija veliki broj izdanaka koji se mogu odvojiti kao sadnice.
Ukrasne forme se dobijaju kalemljenjem. Na jednogodišnju osnovu, dobijenu setvom semena krajem marta - početkom aprila na procep, a u avgustu na spavajući pupoljak.
Upotreba
Zreli plodovi, dudinje su jestivi i koriste se sveži kao voće, ili se od njih pravi rakija (dudovača) i slatka vina. List belog duda se koristi i kao hrana za larve svilene bube, u tekstilnoj industriji.
Za sadnju na zelenim površinama češće se koriste muške sadnice zbog lepše krošnje, bržeg rasta i nedostatka plodova koji prljaju površine.
Najčešće ukrasne forme:
- "Pendula" visine do 5m, grane duge,povijene do tla
Visina zavisi od visine kalema, najčešće je visine od dva do četiri metra, - "Pyramidalis" usko piramidalne krošnje, zašiljenih i režnjevitih listova
- "Aurea" sa zlatno žutim listovima i mladim izdancima
- M. a. ’Macrophylla’ - forma veoma krupnih listova (do 22 cm)