Details

Written by: Radmila Vejin

Category: Blog

Published: 12 November 2024

Hits: 764

• četinari
• zaštita od zime
• mraz
• malč
• mirovanje

Četinari su popularni za sadnju u saksijama zbog svog dekorativnog izgleda tokom cele godine i velikog broja patuljastih formi. Iako su otporniji na hladnoću od mnogih drugih biljaka, ipak zahtevaju posebnu negu tokom zime. Pogotovo ako u ukrasnim posudama ili žardinjerama krase našu terasu ili dvorište. U nastavku saznajte ključne korake za pravilno čuvanje četinara u saksijama tokom hladnih meseci.

Izbor adekvatne vrste i saksije

Kada birate četinare za saksije, izaberite domaće vrste, kao što su smrča, jela, bor ili kleka. Biljke iz kontinentalne klimatske zone dobro podnose hladne zime. Njima čak i smeta kada ih unesete u zaštićeni prostor, jer za pravilan razvoj trebaju proći fazu mirovanja. Varijeteti koji potiču iz toplijih, istočnih krajeva teško mogu preživeti jaku zimu na otvorenom.

Dobro podnose zimu svi varijeteti Thuja occidentalis ("Smaragd", "Globosa", "Rheingold", "Tiny tim" i dr.), različite kleke (Juniperus communis, Juniperus, horisontalis, Juniperus squamata...), patuljasti borovi (Pinus mugo, Pinus nigra "Breppo"), spororastuće smrče i neki pačempresi (Picea glauca "Conica", Picea abies "Little gem", Chamaecyparis pisifera "Boulevardi" i dr.).

Četinari sa nežnim iglicama osetljivi su na niske temperature u toku zime. To su, na primer, Cupressus "Goldcrest", Chamaecyparis lawsoniana "Elwoodii", kao i popularne kalemljene forme četinara, "na štapu". Naime, mesto kalema je slaba tačka biljke. Ako  su jače zime može doći do izmrzavanja i pucanja vezivnog tkiva.

Kada sadimo četinare u posudama ili žardinjerama, saksija treba biti dovoljno duboka (min. 40 cm) i široka (min. 15 cm šira od busena) da bi koren mogao nesmetano da se razvija. Pored toga, u veliku posudu stane više zemlje koja će zaštititi koren od izmrzavanja. Preporučuju se one od otpornijih materijala, terakote, kamena ili drveta, jer plastične saksije mogu popucati zbog promene temperature.

Obavezno je da dno ima dovoljan broj otvora, kako bi se drenirao višak vode iz zemlje. U tom slučaju manje vode će smrzavati u saksiji preko zime, pa će i zemlja oko korena manje pucati.

Zalivanje preko zime

Iako četinari ne zahtevaju obilno zalivanje tokom zime, važno je da zemlja u saksiji ostane umereno vlažna. Previše vode može dovesti do truljenja korena, a ako je zemlja potpuno suva i biljka će se osušiti. Najbolje je proveriti koliko je vlažno pre zalivanja, tako što ćete rukom opipati gornji sloj zemlje.

Saveti za zalivanje:

• zalivajte biljku samo kada je zemlja potpuno suva
• biljke zalivajte tokom sunčanih dana
• ne zalivajte krajem dana/uveče, kako voda ne bi predugo stajala u hladnoj zemlji
• ako su zime suve i tople proverite vlagu bar jednom u dve nedelje
• biljke koje prezimljavaju u zatvorenom prostoru ili pod krovom ne dobijaju vlagu od kiše i snega. Njih obavezno treba zalivati jednom do dva puta mesečno.

Zaštita od mraza

Četinari u saksijama su tokom zime izloženiji hladnoći nego biljke koje rastu na otvorenom. Tanji sloj zemlje okružuje i pokriva busen, pa je korenje manje zaštićeno. Da biste smanjili rizik od smrzavanja, premestite saksije na zaštićeno mesto, poput zida ili ispod nadstrešnice. Biljke sa nežnim četinama ili osetljivim nadzemnim delom treba uneti u prostorije koje se ne greju preko zime ali gde temperatira ne pada ispod nule.

Ako ipak ostanu napolju preko zime, nadzemni deo možemo zaštititi umotavanjem novinskim papirom, jutom, tekstilom ili nekim sličnim materijalom. Preko ćemo prebaciti najlonsku vreću ili pvc foliju otpornu na vlagu. Ovako se i duge, lomljive grane čuvaju od oštećenja koje može izazvati vetar ili teret snežnog nanosa.

U jesen površinu zemlje u saksiji treba pokriti slojem malča debljine 10-15 cm. Kao malč se najčešće koristi kora drveta koja dobro štiti zonu korena od niskih temperatura, a pri tom je i dekorativna. Možete ga kupiti u različitim bojama, krupniji ili sitniji. Za malčiranje se još koriste suva trava, opalo lišće, slama ili granje četinara. Na ovaj način se zadržava potrebna vlaga u zemlji, pa ne dolazi do prekida kapilarnog toka vode u biljci i njenog sušenja.

Dodatne mere zaštite:

• Obložite manje saksije tokom zime nekim materijalom koji izoluje (juta, slama, najlon sa mehurićima...)
• Koristite malč oko biljke kako biste zaštitili korenje
• Ne premeštajte biljke na jako osunčane pozicije, jer nagle promene temperature izazivaju stres

Priprema za proleće

Nakon što zima prođe i temperature postanu stabilnije, postepeno počnite sa prilagođavanjem biljaka na nove uslove sredine. Saksije sa četinarima premestite iz zaštićenih mesta na sunčane pozicije, a zalivanje pojačajte prema potrebama biljke. Sada već možete dodati i odgovarajuću prihranu kako biste potencirali rast.

Ako se pojave suve ili smeđe grančice možete ih pažljivo odseći. Ne preterujte jer četinari sporije rastu i teže se oporavljaju. Orezivanje ostavite za kasno proleće, tada su novi pupoljci već krenuli sa rastom i biljke se lakše regenerišu.

 

Četinari u saksijama su savršen izbor za ljubitelje zelenih biljaka tokom cele godine, ali zahtevaju dodatnu pažnju tokom zime. Pravilna nega, uključujući zaštitu od mraza, adekvatno zalivanje i pripremu za proleće, ključni su za njihov zdrav rast. Pridržavajući se ovih saveta uživaćete, u lepoti vaših četinara godinama.

 

Details

Written by: Radmila Vejin

Category: Blog

Published: 19 March 2024

Hits: 4836

• ruzmarin
• mediteransko žbunje
• lekovite i aromatične biljke

Ima li neko da nije čuo za ruzmarin? Ako nikako drugačije, nosili ste ga na reveru.

Ali, nije samo da miriše lepo. To je jedna čarobna biljka, lepa i lekovita.

 

Rosmarinus officinalis je višegodišnji zimzeleni žbun, poreklom sa Mediterana, ali uspešno raste i u kontinentalom delu naše zemlje. Topla leta joj prijaju, a izdržava i hladne zime. Cveta već u martu, sitnim plavkastim cvetićima duž grana.

 

 

Sadnja i nega ruzmarina

Ruzmarin je lak za održavanje i možemo ga kombinovati sa većinom biljaka na zelenoj površini. Možete ga saditi na otvorenom ili u saksije. Kao i većina mediteranskih biljaka nema dubok korenov sistem, ali moje iskustvo mi govori da u maloj posudi sporo raste i krošnja mu je retka, pa vodite računa da saksija bude dovoljno velika. Pored toga, ne voli često presađivanje, svake druge-treće godine.

Ruzmarin voli sunčane i ocedite pozicije. U proleće i rano leto možete ga prihranjivati, ali nije neophodno.

 

Zemljište

Ruzmarin ne voli tešku zemlju koja mu guši koren. Najbolji je supstrat mešavina humusa sa peskom ili perlitom, dovoljno rastresit kako bi se voda dobro proceđivala. Zemlja ne treba da je kisela, već bogata kalcijumom.

Ako sadite biljku u posudu obavezno na dno stavite drenažni sloj od šljunka, kamenčića ili lomljene cigle. Najbolje je izabrati zemljane saksije, jer su porozne i višak vode isparava. U plastičnim posudama višak vlage se zadržava, pa u vrelim letnjim danima koren može da se "skuva", podpari.

 

 

Razmnožavanje

Kad je ruzmarin u pitanju, postoje tri načina razmnožavanja: reznce, položenice i setva semena. Koji god način da izaberete proces će trajati malo duže.

 

Reznice se uzimaju krajem proleća - početkom leta, sa mladih grana. Dužine su 10-ak centimetara i ožiljavaju se u vodi. Skinite listiće sa donje polovine reznice, kao i eventualni cvet ili pupoljak. Reznice se ožiljavaju u vodi koju treba redovno menjati, a proces traje 1,5-2 meseca. Možete pokušati u mešavini vlažnog komposta i peska, ali obavezno poklopite teglom ili plastičnom flašom, kako biste smanjili isparavanje i obezbedili temperaturu. Čuvajte saksiju na toplom i polusenovitom mestu.

 

Položenice su drugi način za razmnožavanje ruzmarina. Položte donju granu žbuna na zemlju (pazite da ne polomite), sa dela koji je u kontaktu sa zemljištem skinite listiće, pričvrstite granu za podlogu i zagrnite zemljom. Grana će pustiti koren, a položenice se odvajaju od matične biljke krajem sezone (ili početkom sledeće).

 

Seme ruzmarina sejemo u aprilu, ali ono ima dug period klijanja, do dva meseca. Ovaj proces možemo malo ubrzati ako ga navlažimo kako bi počelo da bubri ili potopimo seme u toplu vodu 6 sati pre setve.

Biljke uzgojene iz semena cvetaju tek u drugoj-trećoj godini.

 

 

Postoje forme ruzmarina sa uspravnim i sa poleglim granama (Rosmarinus officinalis ‘prostratus’). Oba su laka za gajenje, samo im obezbedite dovoljno sunca i redovno zalivanje. Dobro podnose orezivanje, pa možete formirati guste kompaktne loptice u saksijama koje će odlično izgledati na vašoj terasi.

 

Details

Written by: Radmila Vejin

Category: Blog

Published: 01 March 2023

Hits: 18625

• orhideje
• prihrana za cveće
• sobno cveće

Orhideja u cvatu je prelepa, tako delikatna i egzotična. Ni slična drugim sobnim vrstama; ni po izgledu, a ni po tome kako se neguje.

A kada vaša lepotica neće da cveta, u čemu je problem?

Da bi biljka obrazovala cvetove mora da bude snažna i zdrava. Ona raste u rastresitom supstratu od kore drveta i kokosovih vlakana. Ova mešavina je idealna za koren orhideje, ali u sobnim uslovima ne obezbeđuje dovoljno hranjivih materija. Morate ju dodatno prihranjivati.

Vrste đubriva za orhideje

Hranu za orhideje možemo naći u dve formulacije: u tečnom obliku i u obliku štapića.

Najčešće se koristi tečno đubrivo. To je koncentrovani rastvor hranjivih elemenata koji odgovaraju orhideji. Osnovni su azot (N), fosfor (P) i kalijum (K), ali sadrži i mikronutrijente koji su biljci potrebni. Malu količinu ove tečnosti (najčešće jedan čep) rastvorite u vodi (uputstvo je dato na pakovanju) i time zalivajte biljku svakih petnaest dana. Možete prihranjivati i folijarno - preko lista, tako što ćete zeleni deo prskati rastvorom. Orhideja na taj način dobija dovoljno hrane, pa intenzivno raste, koren joj se pravilno razvija i otpornija je. Kada dođe vreme za cvetanje biljka je snažna, a pupoljci neće otpadati sa grana. Iz njih će se razviti krupni i postojani cvetovi.

Prihrana za orhideje u obliku štapića se ubode u zemlju u koju je biljka posađena. Kada zalivamo biljku rastvaraju se hranjive materije koje koren usvaja sa vodenim rastvorom. Broj štapića koji se pobodu u jednu saksiju zavisi od njene veličine (piše u uputstvu na pakovanju), ali nemojte preterivati, jer prevelika koncentracija dovodi do oštećenja biljke i deformacije lista i cveta.

Domaća prihrana za orhideju

Neke namirnice iz kuhinje mogu da posluže kao hrana orhidejama. Različiti su recepti za pripremu prihrane, a mi vam dajemo nekoliko proverenih.

Kora od banane

Verovatno najpopularniji recept za domaće đubrivo, ali definitivno deluje. Banane su bogate kalijumom, koji je neophodan biljkama za cvetanje. Da bi pripremili prihranu za orhideje, dve kore od banane prelijte sa dve litre proključale vode. Neka ova smeša stoji dva dana. Nakon toga procedite i razblažite sa vodom: koliko mešavine toliko i vode. Ovim rastvorom zalivajte biljku svakih petnaest dana.

Ovom mešavinom možete brisati i listove orhideje, a kažu da je delotvorno i kada to radite sirovom korom od banane.

Zeleni i crni čaj

Ovo je provereno prirodno gnojivo za vaše orhideje. Kesicu zelenog ili crnog čaja prelijte sa dva decilitra vrele vode i ostavite par minuta. Svakog dana vašu orhideju počastite sa dve kašike ovog napitka sobne temperature, a vikendom se preporučuje pauza. Biljka će biti zdrava i bujna, a cvetovi krupni i mnogobrojni.

Pirinač

Zrno riže je bogato fosforom, kalijumom, azotom i natrijumom. Često se koristi za spravljanje prirodne prihrane za orhideje. Prvi način je da ga blago popržimo, a kad se ohladi sameljemo u prah. Kašićicu ovog praha rastvorimo u 4 dl ključale vode. Kad se otopina ohladi razblažimo je hladnom vodom i time zalivamo biljku.

Čak i voda koju smo dobili prilikom kuvanja pirinča za jelo može da se iskoristi kao prirodno đubrivo. Treba je ohladiti i razblažiti, pa time zalivati orhideju dva puta mesečno.

Beli luk

Najnoviji hit je rastvor belog luka. Znamo da je zdrav a navodno ubija štetne insekte, viruse i bakterije čak i kod biljaka. Dva srednja čena treba izgnječiti, pa prokuvati u 1l vode. Ostaviti na tamnom i hladnom mestu 4-5 dana, pa procediti i po potrebi razblažiti. Ovim rastvorom prihranjivati jednom u dve nedelje, a orhideja će se oporaviti, ojačati i cvetati.

Ako rastvor belog luka fermentiše nemojte ga koristiti. Cvetovi će izbledeti, a biljka može pretrpeti oštećenja.

"Šok" terapija

Kada biljkama promenite uslove, one u cilju opstanka i produženja vrste formiraju organe za razmnožavanje - cvetove. Ovu osobinu možemo iskoristiti kako bismo ubrzali cvetanje. Orhideju na kratko premestimo u prostoriju sa nižom temperaturom, od 12-15°C. Na ovaj način ju "šokiramo" i ona zbog nepovoljnijih uslova razvija tendenciju da cveta. Posle nekog vremena vratimo orhideju na njeno stalno mesto i vrlo brzo će poterati cvetne pupove.

Orhideje su osetljive, pa ih pažljivo đubrite. Koncentracija rastvora ne treba biti previše jaka i treba poštovati pravilo od petnaest dana. U fazi mirovanja biljke se prihranjuju jednom mesečno, a posle cvetanja rastvor treba razblažiti, do početka intenzivnog rasta. Ovako će vaša orhideja biti bujna i dovoljno snažna za novo cvetanje.

Details

Written by: Radmila Vejin

Category: Blog

Published: 22 February 2023

Hits: 3755

• vertikalna sadnja
• mahovina
• hidroponika
• enterijer

Prirodno je da biljkama ukrašavamo svoj životni prostor. Najčešće su to vrste koje rastu u saksijama ili aranžmani od prirodnog i sušenog cveća. U vremenu u kojem živimo dominira plastika, pa, pored sintetičke odeće, obuće, čak i hrane koju jedemo, često koristimo i veštaćko zelenilo.

Ipak, kao da se čovek opet okreće prirodi, pa sve češće gledamo da bar parčence unesemo u svoje neposredno okruženje. U nedostatku prostora počeli smo da sadimo biljke čak i na krovove, a ozelenjeni zidovi nisu novina. Često su se se koristile zelene vertikalne površine kao ukras enterijera, ali i otvorenih prostora. Vremenom se ovaj koncept razvio i tehnički usavršio, pa sada imamo skoro samoodržive sisteme zelenih zidova i vertikalnih bašta.

Vrste zelenih zidova

Osnovna podela zelenih zidova jeste na prirodne i veštačke. Prirodni su sačinjeni od živih biljaka koje imaju koren, njime crpe hranjive materije, vrše fotosintezu, rastu i suše se ili venu. Veštački zeleni zidovi su sačinjeni od plastičnog i svilenog cveća. Ove verne replike živih biljaka fiksirane su na vertikalnu površinu koja se ugradi na zid (najčešće su to poslovni prostori, konferencijske sale i i slični objekti). Ovakva dekoracija ne zahteva posebno održavanje, eventualno čišćenje od prašine. Nije večna, ali je dugovečna i ima isključivo ukrasnu funkciju (ako volite plastično cveće).

Prirodni zeleni zidovi

Postoji više tipova živih vertikalnih zelenih površina, a razlikuju se po konstrukciji i primeni. Neke sadimo na spoljašnjim površinama, kao deo prirode u urbanom jezgru, gde nema prostora za parkove i vrtove. Druge formiramo u enterijeru, kako bismo ukrasili i obogatili životni ili radni prostor.

Zelene fasade 

To su zeleni zidovi kod kojih biljke rastu iz tla neposredno uz zid i ozelenjavaju ga tako što se hvataju direktno za njegovu površinu. U ovu svrhu koriste se puzavice koje mrežom svojih dugih stabala i zelenilom listova vremenom prekriju celu površinu. U novije vreme, kako bi se smanjilo oštećenje objekta fiksira se konstrukcija pa se grane hvataju za kanap ili žicu, a ne za fasadu.Ovakav vid ozelenjavanja višestruko je koristan. Ovaj zeleni "pokrov" štiti zgradu od spoljašnjih uslova, reguliše temperaturu objekta i smanjuje uticaj buke. Biljke proizvode kiseonik, povećavaju vlažnost i poboljšavaju kvalitet vazduha u gradskoj sredini. Slično se formiraju i zelene ograde od puzavica.

Zelene fasade su prava umetnička dela. Izuzetno su dekorativne, a listovi, cvetovi i plodovi puzavica privlače insekte i ptice koje se nastanjuju u gradskoj sredini. Ako želite zimzeleni zid sadite bršljane (Hedera helix) koji su bujni, zadržavaju list preko cele godine, a ima ih u raznim varijetetima zelene, žute i bele boje. Dok biljka ne razvije snažan korenov sistem rastu nešto sporije, ali posle određenog vremena, kada se razbujaju teško ćete ih suzbiti.

Listopadne vrste su ukrasne zbog boje krošnje koja je žuta ili purpurna (Partenocissus), kao i zbog cvetova u ljubičastoj (Wisteria), žutoj (Lonicera) i raznim drugim bojama (Clematis, Bougenvilea). Zimi biljke gube list i cvet, pa nisu dekorativne, ali, po pravilu, brže rastu od zimzelenih. Izaberite vrstu koja odgovara podneblju, kako bi se razvila u punoj snazi.

Vertikalne bašte

Ovo su sistemi sastavljeni od više modula - kaseta koje se vežu jedna na drugu i u njih se sade biljke. Kasete nosi konstrukcija koja je i sistem za navodnjavanje. Korenov sistem se razvija u zemlji ili u podlozi od vlakana, a hranu dobija preko vodenog rastvora (hidroponski uzgoj). Ovi sistemi su najčešće automatizovani i kontroliše se količina vlage i hranjivih elemenata koji dolaze do biljke.

Kada sadite biljke u vertikalne bašte birajte one sa sličnim zahtevima prema količini vode, svetlosti i hranjivih materija. Raznolikost se postiže kombinacijom različitih boja lišća i cveća, a uglavnom se sade sobne vrste, perene, ukrasne trave ili paprati. Birajte vrste nižeg rasta, kako ne bi prerasle kasetu, već formirale lepu, kompaktnu krošnjicu.

U sobnim uslovima pravite zelene zidove od Calatea, Marantha, sobne paprati, Hedere, Scindapsusa i drugih puzavica. Ovim vrstama ne smeta povećana vlaga koja se zadržava u slučaju guste sadnje, čak je i poželjno da ih redovno orošavate. Ako volite kaktuse kombinujte ih sa čuvarkućama i drugim sukulentama, one dobro podnose minimalne uslove za život (malo zemlje i smanjenu vlagu). Ukrasne trave i perene sadite na terasi, jer one traže mirovanje u zimskom periodu, a na proleće će vas nagraditi bogatim cvetanjem. U senci možete napraviti vertikalnu baštu od aromatičnog bilja: nane, matičnjaka, majčine dušice, bosiljka, a možete ih kombinovati i sa povrćem- rukola, peršun ili spanać. Spojite lepo sa korisnim!

Zeleni zid od mahovine

Ovaj vid vertikalnog ozelenjavanja je najpopularniji u novije vreme. Za izradu ovakvih zelenih zidova koriste se mahovine, lišajevi i paprati, čak i neke cvetnice. Ovi elementi se specijalnim lepkom fiksiraju na nosač. To može biti stiropor, medijapan ili drvena ploča koja se zatim montira na zid ili neku drugu vertikalnu površinu.

Biljke koje se koriste nisu veštačke, već stabilizovane. To znači da su u toku svog rasta bile tretirane odgovarajućim biorazgradivim stabilizatorom (to može biti glicerin, soli, kiseline i neke druge materije). Ova materija zamenjuje deo tečnosti u biljnom tkivu, a drugi deo trajno konzervira. Ovakva mahovina je prirodnog porekla, ali nije živa. Ne raste, ali ni ne trune; ovakav zeleni zid traje duže vreme (5-15 godina). Lišće je elastično i otpornije na oštećenja i negativno delovanje sredine (toplotu, suv vazduh ili prejaku svetlost).

Prilično je širok izbor ukrasnih elemenata. Sama mahovina  može biti ravna ili loptasta, lišajevi se nalaze u mnogo boja: više nijansi zelene, žutoj, narandžastoj ili sivkastoj. Paprati se razlikuju po obliku i veličini listova, a u dekorativne svrhe kombinuju se sa suvim lišćem i korom drveta. Prilikom formiranja zelenog zida dizajneri mahovinu raspoređuju kako vi želite, formirajući prave umetničke slike.

Na našem tržištu postoje kuće koje su specijalizovane za izradu zelenih površina od stabilizovanih biljaka i mahovine, kao što su Green Wall Plus, Mossart, Moos.Indoors i drugi. Ovde se ne stvaraju samo zeleni zidovi - saksije, ogledala, slike, čak i komadi nameštaja. Prava umetnička dela.

Održavanje stabilizovanih zelenih zidova nije teško. Biljke su otporne na uslove u zatvorenom prostoru, lako i brzo se adaptiraju. Podnose nedostatak svetla (skoro potpunu tamu), ali zahtevaju vlagu vazduha veću od 50%, što se postiže povremenim orošavanjem. Ovi zeleni zidovi su trajni i, na kraju, razgradivi zahvaljujući svom prirodnom sastavu.