- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Četinari
- Hits: 4892
Kada se govori o čewtinarskom drveću, kedrovi privlače malo više pažnje. U toj grupi je i himalajski kedar, koji zbog terena sa kojih je potekao dobro podnosi zimu i mraz, što ga čini interesantnim za ovo naše područje. Ukoliko se posadi na osunčanom mestu, sasvim je sigurno da će izrasti u veliko i lepo drvo koje će svakom privući pažnju.
Broj varijeteta je zaista veliki, pa tako imamo one koji se razlikuju po boji lišća od svetlo zelene (kod nas se nazivaju zlatni) pa do plavo zelene. Tu su varijeteti himalajskog kedra koji imaju ograničenu visinu rasta, pa se nazivaju patuljastima. Takođe postoji tužna ili padajuća,forma, zove se Cedrus deodara 'Pendula'.
Opis himalajskog kedra
Opis bi počeli sa onim što sve uglavnom zanima, a to je visina koja može na ovim terenima biti do 30 metara. Zbog toga je dobar za sađenje na većim otvorenim površinama, može kao pojedinačno drvo ili u grupi od nekoliko kedrova. Grane su na njemu povijene blago prema dole.
Iglice mogu biti dužine od 2,5 do 6 centimetara i rastu uglavnom grupisane na granama. Debljina kedrovih iglica je oko milimetra pa deluju nežno. Boja im se kreće od svetlo zelene pa do tamnije zelene sa plavičastim nijansama.
Kao lep dekorativan detalj su i šišarke, jer se razlikuju muške i ženske. Muške su crvenkaste boje kad sazore i dužine do 6 centimetara. Ženske šišarke su duže, mogu biti do 9 centimetara i imaju zaobljeniji oblik.
Nekoliko saveta vezanih za Himalajski kedar
Sadnice se sade u jesen kada biljka uđe u fazu mirovanja ili u proleće kada se zemlja odmrzne. Ukoliko se posadi u jesenjem periodu, lakše će se primiti. Kad se posadi tokom prolećnog perioda, treba to uraditi rano, nakon faze jake zime i sadnciu bi trebalo malo više zalivati. Kao i ostali četinari ni himalaski kedar ne voli teško zemljište, već mu više odgovara ocedito gde se voda ne zadržava.
Što se tiče prezimljavanja tu nema problema, kad se zna iz kog područja je biljka. Zalivanje biljke je poželjno u toku prvih par godina, dok se korenov sistem ne raširi i ne ojača.
Orezivanje nije potrebno radi oblikovanja i formiranja, nego samo u situacijama kada se iz nekog razloga pojave suve ili oštećene grane. Sa skidanjem takvih grana sa stabla drvetu će se dati svežiji izgled.
Varijeteti himalajskog kedra
Kao i kod većine visokih četinara, tako i kod ove vrste kedra radilo se na selekciji radi dobijanja varijeteta koji su pri uređenju vrtova pogodniji nego osnovna vrsta. Na taj način su otvorene opcije za njegovo korišćenje i pri uređenju manjih vrtova.
Odmah moram da se ogradim da su ovo globalni podaci, te da se ovi varijeteti možda ne mogu naći u rasadnicima na ovim prostorima.
Cedrus deodara 'Albospica'
Ovaj varijetet ima svetlije iglice pri vrhovima grana, što ga čini pomalo šatiranim. Pa ko voli da ima četinare koji na sebi imaju nekoliko nijansi zelene, ovo je jedna od opcija. Već je dosta dugo u upotrebi pa su varijeteti u nazivu označeni brojevima koji označavaju kog inteziteta će biti svetliji deo pri vrhu grane. Spada u sporo rastuće pa sa desetak godina ima visinu od 3 metra.
Cedrus deodara 'Aurea'
Zlatni himalajski kedar, mada se mora priznati da su mu samo novonarasli vrhovi grana žuto zelene boje, dok u jesen postaju zeleni. Ovaj varijetet u visinu može da naraste do 7 metara.
Cedrus deodara 'Feelin' Blue'
Ovo je patuljak u pravom smislu te reči, sa visinom od 40 do 90 centimetara (nakon nekoliko decenija rasta). Kod nas ga nazivaju još padajući ili puzajući kedar, što je jako dobar opis. Boja iglica je tamnije zelena sa plavim nijansama. Povremeno se može naći u ponudi i nakalemljen na neki drugi četinar pa tad ima veću visinu (onoliko koliko rasadničar ostavi podloge prilikom kalemljenja), te može izgledati kao neko drvo sa lepom krošnjom.
Cedrus deodara 'Gold Cascade'
Ovaj varijetet je selekcionisan u Australiji pre tridesetak godina, a izdvaja se po žutozelenoj boji iglica na novoizraslim delovima grana. Delom može da podseća na varijetet "Aurea", međutim spada u niske četinare sa visinom do 1,7 metara nakon deset godina rasta.
Cedrus deodara 'Mylor'
Polegli četinar sa visinom od samo 60 centimetara, ali zato sa prečnikom do 2 metra. Voli osunčana mesta, dobro se uklapa u kamenjare, ima svetlije zelenu boju iglica.
Cedrus deodara 'Kashmir'
Ovaj varijetet himalajskog kedra je cenjen zbog piramidalne forme krošnje. Mlade iglice na vrhovima grana su srebno zelene boje, dok su one starije tamnije boje. Što se tiče orezivanja, kao i inače sa himalajskim kedrom, uklanjaju se samo suve i oštećene grane. Forma piramide se dobro oblikuje i bez pomoći čoveka. Može da naraste oko 15 metara, međutim navodi se da sa deset godina stablo bude visoko 3 metra.
Kao što sam već napisao ovi varijeteti su poznati i priznati globalno, ali su kod nas slabije zastupljeni. Na primer koga zanimaju ovde polegli četinari, on će da potraži najčešće neki od varijeteta Juniperus horizontalis.
- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Četinari
- Hits: 5926
Za one koji žele nešto egzotično, rešenje može biti himalajski bor. Mada kad se vidi izgled, od sve egzotike ostaje samo ime. Ovo drvo izgleda karakteristično za borove: četinarska vrsta koja raste visoko i snažna je.
Brzorastuće je drvo, pa to treba imati u vidu kada se razmišlja o njegovoj sadnji. Može da se posadi kao soliter ili u grupi od nekoliko himalajskih borova. U oba slučaja se dobija lep prizor u vrtu. Takođe postoji i doređeni broj varijeteta, što otvara dodatne mogućnosti u uređenju vrta.
Ovo drvo ima priličan broj različitih imena koja se koriste, pa ga nazivaju još i butanski bor, po kraljevstvu Butan koje se nalazi uz Himalaje. Zovu ga i himalajski beli bor, plavi bor (ovo sa plavim se koristi za još neke vrste borova, pa uglavnom taj naziv samo unosi zabunu), svileni bor (zbog dugih i tankih iglica). Ovakva je situacija i sa latinskim nazivima jer se koristi Pinus excelsa, ali i Pinus wallichiana.
Kako izgleda himalajski bor
Postoje podaci i opisi vezani za zemlju porekla ili neka druga područja, međutim nama je bitno kako ovde raste. Maksimalna visina može biti oko 30 metara. To ga odmah čini manje pogodnim za manje vrtove, pa i one srednje veličine.
Oblik krošnje je široka piramida, s tim da se grane spuštaju skroz do zemlje. U tom detalju se razlikuje na primer od mediteranskog bora koji ima donji deo stabla ogoljen. Vrhovi grana su u određenoj meri povijeni prema gore.
Same iglice su svetlije plavičasto zelene boje, u jedan rukavac je smešteno po 5 komada. Dužina im može biti od 10 do 18 centimetara, a relativno su tanke u odnosu na druge vrste borova i blago povijene.
Cvetovi su grupisani pri vrhovima grana i imaju jajasti oblik, pojavljuju se na stablu tokom aprila i maja meseca. Vidljivi cvetovi su muški, dok su ženski sitniji, pa prolaze neprimećeno.
Šišarke su prilično velike, mogu imati dužinu od 15 - 25 centimetara i prečnik oko 6 centimetara. Boja šišarki himalaskog bora je svetlije smeđa, a semenke mogu odbacivati još dok su na stablu.
Neki saveti oko sadnje i održavanja
U osnovi su dve stvari veoma bitne: prvo odaberite mesto koje je osunčano za njegovo sađenje. Drugi savet je sličan kao i za sve ostale četinare, tlo mora biti dobro drenirano da se u njemu voda previše ne zadržava .
Orezivanje nije potrebno, sem u retkim slučajevima kada se pojave dva izbojka koji se nadmeću da postanu glavno stablo. Tada se jedna odseče i dalja nega teče redovno. U slučaju da se ostavi bez orezivanja, na stablu će se razviti rašlje koje na kraju uglavnom puknu jer su slaba tačka. Ovo se ređe događa, međutim treba reagovati kada se primeti.
Naravno da ukoliko želite da himalajski bor oblikujete prema nekim svojim potrebama i željama, možete da ga orezujete i to neće previše smetati. To može biti orezivanje grana radi formiranja određene forme i oblika, ali može biti i uklanjanje kompletnih grana radi stvaranja prostora u samoj krošnji. Kad se ukloni cela grana, vazduh bolje cirkuliše kroz krošnju, a i unutrašnjost krošnje dobija više svetla.
Zbog područja sa kojeg dolazi jasno je da dobro podnosi zimu i mrazeve, što je veliki plus kad su četinari u pitanju. Takođe dobro podnosi i relativno zagađen vazduh koji je prisutan u većim mestima, nije osetljiv kao jela na primer.
Što se tiče sađenja na trajnu poziciju, poželjno je to obaviti dok je sadnica visine do 60 centimetara, s tim da je krajnji rok kad je sadnica ispod 90 centimetara. Naravno, ništa vas ne sprečava da presađujete i višlje sadnice himalajskog bora, ali će takva biljka puno sporije napredovati i možda će se čak osušiti.
Ukoliko se sadi na otvorenijoj poziciji, sadnica bi se trebala učvrstiti vezanem za pritku, jer kako ima plići koren može se poviti pod naletima vetra. A svi smo uglavnom imali prilike videti borove koji rastu dosta iskošeni, jer jednostavno nisu bili obezbeđeni u prvoj faz rasta. Ovo nije baš toliko bitno ako se sadi negde u zavetrini, pa udari vetra i nsiu toliko jaki.
Varijeteti himalajskog bora
Ne može se pohvaliti baš velikim brojem varijeteta, kao neki drugi četinati (na primer Losonov pačempres). Međutim ima ih nekoliko koji su nastali pre svega odabirom direktno na terenu, gde su se nalazila zanimljiva stabla i ona se dalje razmnožavala uglavnom kalemljenjem.
Pinus wallichiana 'Nana'
Ovo je varijetet koji ne raste mnogo u visinu, pa je ono što se može očekivati maksimalna visina od 4 metra. Zahvaljujući tim svojim dimenzijama pogodan je i za gajenje u vrtovima i dvorištima, jer neće narušiti sklad čak ni na manjim prostorima. Ukoliko se ne orezuje (a obično se ne orezuje) dobija se žbunasta forma, praktično himalajski bor u malome..
Pinus wallichiana "Zebrina"
Ovaj varijetet se naziva zebra jer su iglice na himalajskom boru naizmenočno obojene svetlije i tamnije zelenom bojom. Ovo je veoma zanimljivo, mada treba biti oprezan i ne nasedati na slike sa nekih sajtova i časopisa, koje su dodatno obrađene da bi se dobila veća razlika među tim nijansama. Što se tiče visine ona nakon desetak godina bude oko 4 metra. Ove šare se ne vide sa veće udaljenosti pa bi bilo zgodno da se posadi negde bliže stazi gde se prolazi da bi se kontrast na iglicama lepo video.
Ova dva varijeteta koja sam naveo su najčešća i da kažem najpopularnija. Ima ih još koje bih mogao spomenuti, ali oni nisu toliko prisutni na ovim prostorima. Himalajski bor i nije baš prvi izbor kada se ovde priča o borovima za uređenje vrtova, ali bi ste ga trebali imati u vidu.
- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Četinari
- Hits: 3146
Kada se spomene četinar koji se zove Losonov pačempres ili Lavsonov pačempres, a još se naziva i oregonski kedar to malo kome šta znači. Razlog tome jeste što je to osnovna vrsta, dok su mnogo popularnije i poznatije njegove ukrasne forme. Ono što dodatno komplikuje priču oko ove vrste je to što se pored imena vatijeteta kod nas koriste i određena narodna imena.
Ovde za primer možemo da uzmemo Chamaecyparis Lawsoniana "Ellwoodii" gde je reč "Ellwoodii" naziv varijeteta. Međutim na ovim prostorima je on podjednako poznat kao i plavi čempres ili prostije Elvudi. Slično je i sa drugim ukrasnim formama.
Ovde se veoma retko koristi izraz pačempres, jer je ljudima "logičnije" da ih zovu čempresima. Međutim pačempresi su vrsta srodna, ali različita od čempresa. Glavne razlike su im to što rastu malo niže i bolje podnose hladnije, a i gradske uslove. Ovo sa boljom otpornošću prema zimskim uslovima ih čini veoma zgodnim za ove naše prostore.
Opis Losonovog pačempresa
Losonov pačempres se kod nas često naziva i Lavsonov pačempres Do te razlike je došlo zbog načina na koji se čita engleski naziv Lawson cypress (od latinskog Chamaecyparis lawsoniana). Uglavnom, kada su četinari i ukrasno bilje u pitanju, najsigurnije je koristiti latinska imena.
Za neku vrstu četinara koja je toliko popularna, Losonov pačempres u divljini raste na veoma malom području. Međutim i to je bilo dovoljno da rasadničari mogu među biljkama na terenu da pronađu veći broj varijacija koje su potom sakupili i nastavili gajiti kao varijetete.
U divljini ovaj četinar raste od nivoa mora pa do nadmorske visine od 1500 metara. To je povoljno, jer nema neke specijalne zahteve po pitanju visinske zone za uređenje vrtova.
U divljini postoje primerci koji imaju visinu preko 40 metara, dok im prečnik stabla pri bazi može biti do 2 metra. Međutim, to je na idealnim pozicijama, postoji čitav niz područja gde su manjih dimenzija.
Listovi su kod Losonovog pačempresa raspoređeni u čipkastoj formi i tako kreiraju veću zelenu površinu. Obično se tako grupisano lišće smatra listovima, a oni su zapravo zimzelene ljuspice veličine od 5 milimetara.
Šišarke su zelenkaste u ranom periodu, pa postaju crvenkasoto smeđe, te na kraju u potpunosti smeđe. Mogu biti dužine do 1 centimetar. Kako postoji veliki broj varijeteta, mogu se javiti i određene razlike među njima u pogledu izgleda šišarkica.
Chamaecyparis lawsoniana varijeteti
U osnovi ova vrsta četinara ima tamnije zelenu boju krošnje sa plavičatim nijansama. U tom pravcu je išla selekcija, tako da veliki broj varijeteta u svom nazivu koristi oznaku plavo. Što se tiče oblika krošnje situacija je slična jer u divljini imaju piramidalnu krošnju, što je slično i kod varijeteta ovog četinara.
Ne bi se moglo reći da su samo nijanse u pitanju kada se priča o njihovoj razlici. Kako se mogu razlikovati po boji i obliku četina, po visini stabla i obliku krošnje, mogućnosti za kombinovanje su velike. I tako se došlo do toga da postoje varijeteti za koje se, kada se međusobno uporede, ne bi nikada moglo reći da su od iste vrste.
Chamaecyparis lawsoniana "Ellwoodii"
Varijetet Elvudi je poznat i kao plavi čempres na ovim prostorima, obično se sadi u grupama radi formiranja žive ograde. Ukoliko se tako sadi razmak među sadnicama ne bi trebao biti manji od 1 metar. Ovaj četinar dobro izgleda i kada se pojedinačno posadi u vrtu.
Chamaecyparis lawsoniana 'Blue Surprise'
Varijetet "Blue Surprise" je nastao od Elvudija dodatnom selekcijom. Ima kupastu formu, sa 10 godina može narasti do visine od 2 metra, listovi su nežnije plave boje. Obično se kalemi na otpornije vrste Chamaecyparisa da bi se izbegli problemi sa korenom.
Chamaecyparis lawsoniana “Ellwood’s Empire”
Ovo je spororastući četinar koji na kraju dostiže visinu od 2,5 metra. U nekoj podeli ubraja se u niske četinare upravo zbog sporijeg rasta. Boja listova je plavo zelena, a mlade grančice u proleće su malo svetlije zelene boje.
Chamaecyparis lawsoniana 'Stardust'
Zlatni čempres, mada ima nekoliko vrsta koje nose isto narodno ime. Tačniji prevod imena bi bio Zvezdana prašina, ali se u rasdnicima može povremeno naći kao zlatni čempres. Ovo "zlatni" je došlo od boje lišća koje je žuto zeleno tokom cele godine. U visinu može narasti oko 5 metara, a krošnja u osnovi može imati prečnik 3 metra. Zbog te forme se uglavnom sadi kao pojedinačno drvo.
Chamaecyparis lawsoniana “Columnaris”
Ovaj varijetet Losonovog pačempresa ima usku vretenastu formu. U visinu raste oko 5 metara, dok tako odastao primerak može imati u prečniku 2 metra. Često se naziva plava tuja, što je pogrešno, međutim razumljivo, jer ima formu koja dosta podseća na izgled tuja. Boja listova kod varijeteta Columnaris je plavkasto zelena.
Chamaecyparis lawsoniana “Lane”
Ovaj varijetet ima svetlo zelenu boju lišća, sa tim da je svetlija na strani četinara koja je više okrenuta ka suncu. Oblik i forma krošnje su široko piramidalni, što je ne čini baš zgodnom za sadnju u grupama. Spada u grupu brzo rastućih sa prirastom tokom godine od 30 centimetara. Četinar "Lane" će nakon deset godina imati visinu oko 3 metra i širinu krošnje u bazi od 1,5 metara. I ovaj varijetet se u nekim rasadnicima može naći pod nazivom Lausonov zlatni pačempres.
Chamaecyparis lawsoniana 'Fletcheri'
Flečerov pačempres je naziv koji se kod nas koristi za ovaj varijetet četinara. Može da se koristi za žive ograde, ali i za pojedinačnu sadnju, u visinu može narasti preko 4 metra. Boja je sivo zelena, sa tamnije plavim nijansama, dok zimi deo krošnje može da dobije smeđu boju.
Chamaecyparis lawsoniana "Sunkist"
Još jedan spororastući varijetet pačempresa koji na kraju ne naraste visoko. Ima formu nepravilne piramide, a kao takav se najčešće i ostavlja u vrtovima da raste, bez orezivanja. Boja listova je zelena, dok su mladi listovi koji narastu u proleće svetlije žutozelene boje.
Chamaecyparis lawsoniana 'Alumii'
Varijete"Alumii" bi se mogao izgledom do neke mere uporediti sa varijetetom Columnaris (koja se od Alumii najviše razlikuje sa užom krošnjom, što je čini pogodnom za žive ograde). Boja listova je plavičasto zelena, krošnja je piramidalna, a u visinu može da naraste do 15 metara. Veliki plus je što je manje zahtevna i može solidno napredovati u polusenci. Najčešće se sadi pojedinačno.
Chamaecyparis lawsoniana 'Alumii Gold'
"Alumii Gold" je nastala kasnijom selekcijom od varijeteta Alumii, i to je dobar primer kolike razlike mogu biti, jer obe su u stvari Losonov pačempres. Najveća razlika je u tome što vrhovi listova i mladih grana budu svetlo zeleni, te zahteva da bude posađen na osunčanoj poziciji.
Chamaecyparis lawsoniana 'Golden Wonder'
U bukvalnom prevodu naziv mu je Zlatno čudo, uglavnom zbog žuto zelenog lišća i karakteristike da tu boju zadržava tokom cele godine. U visinu može da naraste do 6 metara, ali je nakon desetak godina visok oko 2 metra. Forma mu je piramidalna, voli osunčane pozicije u vrtu.
Chamaecyparis Lawsoniana "Globus"
Kada je u pitanju varijetet "Globus" prvo da kažem da je tu prisutan i varijetet "Mini globus". U suštini je to manja forma, ali kupujte je samo na proverenim mestima. Ovaj pačemres ima tamnije zerlene listove i loptasti oblik krošnje koja može u prečniku maksimalno narasti do 2 matra. Ukoliko se sadi u grupi povesti računa da se ostavi dovoljno mesta među njima kako bi se mogli lepo razvijati.
Chamaecyparis lawsoniana 'Imbricata Pendula'
Ovo je ono što bi se nazvalo žalosnim varijetetom, u ovom slučaju žalosni pačempres ili padajući pačempres. Samo centralno stablo je snažno, dok su grane labave i povijaju se prema dole. Spada u brzorastuće drveće, pa tako sa 10 godina starosti može imati visinu oko 4 metra. Za naše uslove može biti problematično jer nije preterano otporno na zimu, pa bi se morao posaditi negde u zavetrinu u vrtu.
Ovo je otprilike spisak varijeteta koji se mogu naći na ovim prostorima, da kažem u rasadnicima koji nisu daleko. Sam rast i napredovanje takvih četinara je u neku ruku garantovano, jer su se dokazali na ovim terenima. Pojave se povremeno i noviji varijeteti, međutim ako ne uspeju da se lepo prime i rastu kod nas, rasadnici ih jednostavno uklone iz svoje ponude.
Postoji mogućnost, naravno, da sam i preskočio neki od varijeteta koji se dosta koristi kod nas. Tako da bi preporuka bila da se, pored ovog teksta, dodatno informišete pre nabavke četinara za uređenje vrta. Takođe obratite pažnu da slike u ovom tekstu, ali i na drugim sajtovima i časopisima uglavnom prikazuju odrasle i potpuno razvijene biljke.
- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Četinari
- Hits: 6006
Ovaj četinar je klasičan primer kako jedna vrsta može imati više narodnih imena. Pored ispravnog srebrna smrča koriste se još dva koja su "komercijalnija", srebrna jelka i srebrna jela. U osnovi se odnose na istu biljku, ali kako naš narod više voli da posadi jelku nego smrču u dvorištu, trgovci su se tome prilagodili. Međutim time se može stvoriti zabuna oko toga šta ko želi, a šta se nudi.
Jelka je generalno vrsta koja više voli veću nadmorsku visinu i čist nezagađen vazduh. Iz tog razloga se povezuje sa zdravljem, mirom i opuštanjem. Ali one ne vole baš mnogo zagađenja kojih ima u gustim gradskim naseljima, pa tu ne uspevaju.
Tu dolazimo do objašnjenja ili rešenja: smrča liči na jelku, ali uspeva tamo gde jelka tavori ili propada. Prvo je narod počeo koristiti za smrče naziv jelke, a onda su to počeli forsirati i trgovci. Jer, ko bi želeo da za novu godinu ukrase stavlja na smrču, kada je običaj da se oni stavljaju na jelku.
Srebrna smrča je samo jedan primer te priče, zapravo kada se o njoj priča misli se na varijetet 'Glauca'. I to mešanje smrče sa jelkom nije neki preveliki problem, jer kako god da vam je trgovci prodaju na kraju ćete imati lepo drvo u dvorištu ili vrtu.
Ova smrča je blisko povezana sa plavom smrčom koja je poreklom sa terena američke države Kolorado. Opet se plava smrča još naziva povremeno Kolorado smrča, što može stvoriti određenu zabunu. Iz tog razloga je bitno reći da ovde pišemo o Picea pungens 'Glauca', a to trebate napomenuti i ukoliko želite ovaj četinar posaditi kod vas u dvorištu ili vrtu.
Kako izgleda srebrna smrča
Ukratko, lepo drvo. Sasvim je sigurno da će svakome privući pažnju kada je vidi, bez obzira na starost i visinu. Osnovni razlog za to je sivo plavkasta boja njenih iglica koja ima tek nijanse zelene., a cenjena je i zbog guste krošnje.
Stablo u dobrim uslovima može narasti preko 25 metara, mada su u gradskim naseljima znatno niža. Krošnja je piramidalna, poluotvorenog tipa jer se vrhovi grana koji su mlađi drže horizontalno, nisu povijeni prema dole. Stablo je sivo smeđe boje i kod starijih primeraka je kora na njemu dosta izbrazdana.
Srebrna smrča ima iglice sivo plave boje, dužine 2 - 3 centimetra, veoma čvrste. Šišarke su dužine 4 - 10 centimetara, boja im je tokom leta zelenkasta dok tokom jeseni dobijaju smeđu boju.
Veoma je bitno spomenuti da ne voli da u blizini ima neku površinu pokrivenu betonom ili popločanu behatonom. U osnovi je potrebno ostaviti par metara otvorene zemlje oko samog stabla, da zemlja iznad korena nije pokrivena.
Varijeteti srebrne smrče
Praktično je uobičajno da svi četinari imaju i neke svoje varijetete, koji pored latinskog imena imaju i još jedno ime koje se najčešće ispisuje pod znacima navoda. Pre se do tih varijeteta dolazilo tako što bi u divljini gde sam četinar raste se tražili primerci koji svojim oblikom odstupaju od standarda. Ukoliko bi se taj nestandardni oblik mogao uklopiti prilikom uređenja vrtova, pristupalo se njegovom razmnožavanju.
Picea pungens 'Glauca Globosa'
Pored imena 'Glauca Globosa' koje je međunarodno usvojeno, na ovim prostorima se još naziva kuglasta smrča. U nekoj podeli se ona ubraja u niske četinare, jer u visinu može narasti do 1,5 metar. Boja iglica je srebrno plava, sa zelenom bojom tek u nijansama. Ovo je sporo rastući četinar koji se dobija kalemljenjem, a prava visina zavisi najviše od toga koliko se ostavi visoka osnova.Ako se osnova ostavi na 40 centimetara rasće kao grm.
U nekim situacijama se može desiti da osnova na koju je kalemljena uspe da izbije i tada će svakako prerasti visinu od 1,5 metara. Ovo se može sprečiti pregledom i reagovanjem kada se nešto slično primeti. Još jedan naziv koji se može čuti i videti za ovaj varijetet kod nas je plavozelena loptasta bodljiva smrča “Glauca Globosa”, što je prilično slobodan prevod.
Picea pungens 'Glauca Pendula'
Veoma interesantan varijetet srebrne smrče koji kod nas i nije toliko zastupljen. Može da naraste prilično veliko stablo, ali se sve grane uključujući i vršnu previjaju prema dole. Zbog toga ima i dodatak u imenu pendula, a kod nas se takvi varijeteti nazivaju tužni ili padajući.
Ovaj primerak na slici ovde je star desetak godina, dok su oni stariji mnogo više razvijeni u širinu, sa gustom i bogatom krošnjom. Sadi se u vrtovima kao kontrast četinarima koji se orezuju ili imaju druge krošnje u drugim bojama. U Americi se još nazivaju 'Kosteriana' ili 'Kosteriana Pendula' po imenu firme koja je pre više od 100 godina obavila selekciju i počela ga proizvoditi.
Picea pungens 'Baby Blue Eyes'
Nisko rastući varijetet smrče koji može narasti do 2 metra. Zbog lepog izgleda se radilo na selekciji nižeg varijeteta, da bi se srebrna smrča mogla gajiti u vrtovima gde nema baš mnogo mesta za gajenje drveća. Takođe se na taj način krošnja zadržava bliže zemlji, pa se može kompletno videti. Varijetet Baby Blue Eyes je razvijen od Baby Blue od kojeg se neznatno razlikuje.
Ovaj varijetet raste godišnje 15 do 20 centimetara, jedina mana je što malo slabije podnosi zime. Ovo se može rešiti tako što se posadi na delom zaklonjenom mestu, a ne na previše otvorenom prostoru. Ovaj varijetet je zapravo zaveden u registar u Americi pod nazivom Baby Blueeyes, međutim u praksi se on nikada ne koristi.
Ovde sam prikazao samo tri varijeteta, s tim da oni mogu, zajedno sa orginalnom vrstom, zadovoljiti sve zahteve u uređenju vrta. Postoji još varijeteta srebrne smrče koji liče na ove koje sam naveo i prikazao, ali imaju druge nazive.
Česta je situacija da se sadnica srebrne smrče kupi kao novogodišnja jelka, pa se nakon prolaska praznika ona posadi u vrtu. U tom slučaju je potrebno pomalo zalivati i orošavati krošnju dok je unutra. Kako na toplom provede oko dve nedelje, nije dobro da se odmah iznese već bi je trebalo neko vreme ostaviti u zatvorenom ali negrejanom prostoru. Tek nakon toga se može izneti napolje.
Samo presađivanje se obavlja u periodu kada je temperatura u plusu, a zemlja nije zaleđena. Na taj način će srebrna smrča da se primi i nastavi rasti u vrtu.
- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Četinari
- Hits: 2942
Izgled i građa
Zapadna tuja je četinarska vrsta koja se najčešće sadi u parkovima i vrtnim kompozicijama. Postoji mnoštvo varijeteta i dekorativnih formi koji se međusobno razlikuju po boji, obliku i veličini.
Raste kao drvo visine do 20m, ili niži žbun različitog oblika i boje četina. Krošnja je piramidalna, sa pljosnatim granama, a može biti i loptasta, jajasta ili stubasta, što zavisi od ukrasne forme. Četine su ljuspaste i priljubljene za grančicu. Šišarice kod zapadne tuje su kožaste, dužine 8-10mm, kad sazore otvaraju se, a iz njih ispada zrelo seme.
Poreklo
Zapadna tuja prirodno raste u Severnoj Americi i Istočnoj Kanadi, gde raste u nizinama i na vlažnim zemljištima. U Evropi se gaji od 16. veka.
Uslovi za rast
Ova vrsta najbolje uspeva na dubokom i kvalitetnom zemljištu. Tlo treba da zadržava dovoljnu količinu vlage, ali da je dobro drenirano, kako bi izbegli gušenje korena. Zalivanje u proleće jednom nedeljno, a u letnjem periodu neophodno je svakog dana. Plitka i peskovita zemljišta ne odgovaraju zapadnoj tuji, jer nisu bogata hranjivim materijama, neophodnim za razvoj guste zelene krošnje.
Najbolje uspeva u regionima kontinentalne i umerenokontinentalne klime, sa dovoljno vlage u vazduhu. Zbog bogate zelene mase odgovara joj orošavanje, ali ne u periodu visokih temperatura, već uveče ili rano ujutro.
Varijeteti sa žutim četinama po pravilu bolje podnose sušu i visoke temperature.
Zapadna tuja je otporna na zagađenost vazduha, rane i kasne mrazeve, kao i oblikovanje orezivanjem.
Zbog svoje dekorativnosti i velikog broja ukrasnih formi često se sadi u parkovima i vrtovima. Koristi se za pojedinačnu sadnju, žive ograde i formiranje topijara.
Razmnožavanje
Setvom svežeg semena dobijaju se sadnice osnovne vrste, koje se presađuju tek treće godine.
Razmnožavanje ukrasnih formi vrši se jednogodišnjim, poluzrelim i zrelim reznicama sa petom, sa i bez korišćenja hormona za ožiljavanje.
Reznice se pobodu u supstrat sa peskom i humusom u odnosnu 50/50, uz odgovarajuću temperaturu i redovno orošavanje.
Najčešće forme:
- "Columna" pravilne valjkaste krošnje,
- "Smaragd" krošnja usko piramidalna, boja smaragdno zelena,
Zapadna tuja "Brabant" najbrže rastuća sorta zapadne tuje stubastog oblika, u roku od 10 godina može narasti do visine od 3 ili čak 3,5 m. Potrebno je orezivanje - "Rheingold" četine zlatno žute, sa ružičastim vrhovima
- "Globosa" okruglaste krošnje,
- "Recurva nana" pravilnog okruglog oblika, vrhovi grana oboreni,
- "Pendula"grane viseće, plavo-zelene do sivo-zelene boje
- "Danica" - patuljasti grm sferne vrste, u 10 godina prečnik krošnje naraste samo 0,4 m.
- "Golden globe"- sferina krošnja, zlatnožute boje,
- "Teddy" - relativno mlada, patuljasta sorta sfernog oblika, široka samo 30 cm. Izbojci su joj nežni, tanki, gusti.