- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Blog
- Hits: 2796
Mediteranski bor ima latinski naziv Pinus pinaster, dok je još poznat i pod nazivom primorski bor. Ova vrsta je kod nas prilično poznata i ljudi se raspituju o njegovom gajenju, međutim to ne daje rezultate kakvim se nadaju. Razlog za to interesovanje je taj što se ova vrsta borova može videti u području Mediterana, uglavnom bliže moru i tamo mediteranski bor izgleda impresivno.
Na našim prostorima ova vrsta ipak ostvaruje značajno skromnije rezultate u rastu u razvoju. Generalno se navodi da ima prirast oko 30 centimetara, ali to je na terenima koji mu u potpunosti odgovaraju. Bez obzira na skromniji razvoj, on se i kod nas može uračunati u grupu visokih četinara.
Treba povesti računa i gde ga planiramo posaditi u vrtu, te koliki je uopšte vrt i kako će se u njegov izgled uklopiti visoko stablo. Neće rasti kao u područjima koja mu odgovaraju, ali neće ostati ni malo drvo.
Opis mediteranskig bora
Izgled ovog drveta je impresivan, sa visinom do 25 metara i stablom koje može imati 1,2 u prečniku. Kora je kod starijih primeraka dobro izbrazdana, što je često kod četinara. Boja kore je smeđa sa naradžasto- crvenim prelivima.
Iglice su dužine 10 - 22 centimetara, prečnika do 2 milimetra. Grupisane su tako da po dve rastu iz rukavca, a boja im je tamnije zelena. Borove iglice obično ostaju na stablu do 8 godina.
Oprašivanje cvetova obavlja vetar, šišarke kada narastu imaju dužinu do 15 centimetara. Kod šišarki je karakteristično da se otvaraju polako i izbacuju seme, izuzev kada se iznenada ugreju od šumskih požara; tada se brzo potpuno otvaraju i zbacuju svo seme. Semenke se mogu sakupljati i obraditi, tada se nazivaju pinjole i koriste se u ishrani (ubrajaju se u orašaste plodove). Pinjole su zapravo dobile ime po vrsti bora Pinus pinea, međutim u ovu grupu ulaze semenke od oko 20 vrsta borova.
Kako se gaji mediteranski bor
U kontinentalnim uslovima, moglo bi se reći, ne baš najbolje. Ima njega u rasadnicima i to su sasvim lepe i dobre sadnice, ne može im se naći nikakva zamerka. Međutim, prosto oni se nikad neće uklopiti u opise koje možete pročitati, niti će biti poput borova koji su vam ostali u sećanju kako ste ih videli kad ste bili na moru.
Jednostavno, ovde klima za mediteranski bor nije najbolja, i to nije strogo povezano sa udaljenošću od morske obale. U nekim delovima sveta kao što je Španija, to je vrsta koja jako dobro uspeva u celoj zemlji. Nešto slično je sa Južnoafričkom Republikom, tamo toliko dobro uspeva da se sprovode ogromne akcije da se on uništi u potpunosti u celoj zemlji.
Znači možete ga nabaviti i posaditi, ali nemojte očekivati neke spektakularne rezultate kakve možete videti na slikama.
Prvi korak koji treba obaviti jeste priprema zemljišta gde će doći sadnica: iskopati sadnu jamu i kad se ubaci sadnica mediteranskog bora tu rupu popuniti sa mešavinom treseta, perlita, borove kore, peska i sličnih poroznih materijala koji će omogućiti oticanje viška vode. Može u toj smesi biti i zemlje, ali ne mnogo jer se ona sabija i ne prija korenu.
Slična je preporuka i ukoliko se odlučite da ga posadite u saksiju ili žardinjeru. Što se tiče pozicije, idealno je na osunčanom mestu jer će tako najbolje da napreduje i da se razvija.
Što se tiče potreba za vodom mediteranski bor se opisuje kao vrsta koja dobro podnosi sušu. Ovo ne treba shvatiti bukvalno, pa ga ipak treba zaliti povremeno tokom dužih perioda bez kiše.
Za kraj bi trebali dati neke dodatne preporuke vezane za ovu vrstu i njeno gajenje u vrtu. Ovo što ću napisati možda se neće svakom svideti, ali razmislite o nekojm drugom četinaru za vaš vrt. Mediteranski bor dobro napreduje u toplijoj klimi, a postoji još priličan broj drugih vrsta borova koje odlično napreduju u klimi koja vlada na ovim prostorima.
- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Blog
- Hits: 3114
Kada su u pitanju četinari za uređenje vrta dobra stvar je što postoji veliki broj niskih formi. Oni se često spominju kao idealno rešenje za manja dvorišta i vrtove, ali se ne treba samo na to ograničiti. Uz malo mašte niski četinari mogu svuda lepo izgledati, a dobra stvar je što se mogu lepo uklopiti sa ukrasnim šibljem i ružama.
Kao i kod drugih četinara, i ovde se osnovna vrsta označava latinskim nazivom, a uz to se naziv varijeteta piše pod znacima navoda. Ni patuljasti četinari nisu pošteđeni prakse da im se daju prilično slobodna narodna imena. To je delom posledica toga što se ta imena lakše pamte od latinskih, ali povremeno to može stvoriti zabunu prilikom kupovine.
Ovo se uglavnom može izbeći kupovinom u proverenim rasadnicima i od proverenih trgovaca koji poznaju hortikulturu i dobro vode evidenciju.Na žalost, postoje prodavci koji imaju šta god tražite, a na ruku im ide što su mlade sadnice različitih varijeteta slične, razlikuju se uglavnom po boji.
Jedna od dodatnih podela bi okvirno mogla biti po obliku krošnje, pa tako imamo one sa piramidalnom formom, sa kuglastom formom i četinare koji imaju nepravilan oblik krošnje. Ovde moram napomenuti da imamo varijetete ariša, koji jeste četinar ali nije zimzelen, pa mu iglice otpadaju tokom zime.
Polegli četinari su posebna kategorija i njima smo posvetili poseban tekst. Te horizontalne žbunove karakteriše izrazito mala visina i veliki prečnik krošnje, pa se oni uglavnom koriste kao pokrivači tla.
Popularni niski četinari
Ovde imamo tuje, smrče, tise, pačemprese, ariše i još poneke vrste. Osnovno je da stablo ne bude visoko, tako da se prosečna visina odrasle biljke kreće oko 1 - 1,5 metara. Naravno, ima među njima i nižih koje rastu do 0,5 metara, ali i onih koje mogu biti visine i 2,5 metra. Te vrste koje mogu maksimalno imati visinu preko 2 metra spadaju u spororastuće.
Neki spororastući varijeteti čerinarskog drveća su zgodni za kamenjare, jer će im trebati vremena da se razviju. Ukoliko biste u alpinetum posadili brzorastući četinar on bi ga mogao dobrim delom pokriti za 5 godina. To je jedna od stavki koje treba dobro isplanirati. U osnovi sve navedene vrste dobro podnose orezivanje, ali se o tome dodatno raspitajte pri kupovini.
Pri planiranju treba uzeti u obzir da li će se saditi jedna biljka pojedinačno ili će se saditi u grupi. Ukoliko se sadi nekoliko biljaka, mogu se uzeti dva varijeteta ili više da bi se kombinovanjem postigao lepši izgled vrta. Međutim treba biti oprezan pri mešanju, jer nekad se to dobro ne uklopi, ni po formi krošnji, ni po bojama.
Picea glauca var. albertiana 'Conica'
Varijetet smrče "Conica" je sporo rastući četinar koji može da dosegne visinu oko 2,5 metra, ali za to treba prilično vremena jer je prosečan godišnji prirast 5 cm. Odlikuje se piramidalnom formom, što je veoma dekorativno kada se sadi pojedinačno. Sadnica stara deset godina ima prosečnu visinu oko 1 metar. Kod nas je poznata još pod nazivom patuljasta smrča.
Chamaecyparis thyoides ‘Red Star’
Ovo je čempres, pa ima specifične zahteve da bi dobro napredovao. Jedan od najvažnijih je da se nalazi na osučnanoj poziciji u vrtu. Boja krošnje je veoma zanimljiva, jer je velika razlika leti i zimi: plavo-zelene četine tokom tople sezone postaju crvenkasto-ljubičaste u hladnom delu godine. Nakon desetak godina rasta ima visinu oko 1 metar.
Thuja occidentalis ‘Teddy’
Ova tuja je veoma popularna jer spada u grupu patuljastih četinara, uz jednu napomenu. Na slikama se uglavnom vide lepe okrugle loptaste biljke, ali da bi se to postiglo treba vremena i neophodno je orezivanje. Vreme je potrebno jer je to spororastući varijetet, a orezivanje je potrebno u manjoj meri samo radi formiranja lopte. Međutim čak i bez orezivanja, ova tuja ima lepu formu, a što se tiče dimenzija to je do nekih 50 cm nakon desetak godina.
Thuja orientalis ‘Aurea Nana’
Zlatna tuja je odomaćeni naziv zbog svetlije zelenog lišća koje ima žućkastu nijansu. Tokom zime boja se menja i postaje smeđe - bronzana. Ovaj varijetet ima prosečnu visinu oko 1,5 metara, dok je prečnik oko 0,5 metara i to nakon desetak godina. Dobro napreduje na osunčanim mestima, a uslov je da se voda ne zadržava dugo oko korena.
Chamaecyparis pisifera “Boulevard”
U rasadnicima se kod nas nalazi pod dva naziva, prvo srebrni patuljasti pačempres Boulevard, drugo pegavi pačempres Boulevard. Boja je plavičasto zelena, a oblik krošnje je nepravilna piramida. U visinu može narasti do 2 metra, sa tim da za to treba prilično godina. Vrsta je koja dobro uspeva u polusenci, što je veliki plus.
Chamaecyparis lawsoniana “Ellwood’s Empire”
Vrsta četinara koja je poznata i pod nazivom Lausonov pačempres “Ellwood's Empire”, u visinu može narasti do 2,5 metra, s tim da je sporo rastuća vrsta. Ima piramidalnu formu krošnje, može se orezivati pažljivo da se ne oštete starije grane. Boja je plavičasto-zelena a vrhovi su u proleće svetlije zelene boje.
Thuja occidentalis "Holmstrup"
Standardna tuja, ali spororastuća pa je zbog toga popularna u situacijama kada želite da posadite patuljaste četinare. U rasadnicima je preporučuju kao vrstu koja može da uspeva u žardinjerama, ali ako su te žerdinjere odgovarajuće veličine. U zrelim godinama može narasti oko 1,8 metara. Dobro izgleda u vrtu kada se posadi pojedinačno, ali i u grupi.
Thuja orientalis “Morgan”
Sporo rastuća tuja, koja sa starošću od 10 godina neće preći visinu od 1 metar. Druga bitna osobina jeste menjanje boje koja je leti zelena, dok zimi postaje ljubičasto smeđa.
Chamaecyparis "Pygmaea Argentea"
Sporo rastući varijetet koji ima prilično široku krošnju. Boja je zelena dok su mladi vrhovi tokom proleća svetlije zelene boje. U visinu raste do 1,5 metar, sa tim da pri starosti od 10 godina ima visinu 60 centimetara..
Chamaecyparis thyoides "Heather Bun"
Varijanta pačempresa koji spada u grupu četinara koji menjaju boju lišća zimi. Tokom leta je krošnja zelene boje dok zimi postaje ljubičasto smeđa. Raste u formi grma koji se dosta širi.
Thuja occidentalis "Globosa"
Sam naziv varijeteta Globosa je potekao od toga što je oblik krošnje okrugao. Može narasti do 1,5 metara,a poželjno je da se orezuje, mada nije neophodno. Time se postiže stvaranje lepše forme krošnje, a i povećava se gustina u samoj krošnji. Zbog takvog oblika se uglavnom sadi pojedinačno jer njen izgled dolazi do izražaja. Ukoliko se posadi gušće može da formira lepu živu ogradu.
Chamaecyparis lawsoniana "Sunkist"
Ovaj pačempres sporo raste i ima nepravilnu formu krošnje. Može da naraste u visinu do 1 metar, a toliko može da se raširi i u prečniku. Listovi su zelene boje dok ono što mlado naraste u proleće bude žutozelene boje. Mada ima nepravilan obik, sadi se u vrtu sa ciljem da se ne orezuje. Na taj način može da se formira prirodan izgled ili da se radi kontrast orezanim četinarima u vrtu.
Larix kaempferi “Blue Dwarf”
Patuljasti plavozeleni japanski ariš je takođe poznat i pod nazivom Plavi patuljak. Ovo jeste četinar ali je od listopadne vrste. Ariši su zbog te svoje osobine i popularni, jer im iglice u proleće i leto budu zelene, pa u jesen postanu smeđe dok sa stabla otpadaju u periodu novembar i decembar. Ovaj varijetet ima plavo zelenu boju krošnje, visina sa desetak godina je oko 70 centimetara, dok je maksimalna visina do 1,6 metara.
Cephalotaxus harringtonia “Fastigiata”
Ovj četinar sličan tisi se karakteriše svojim oblikom krošnje koji u prvih desetak godina rasta liči na vazu sa tim da je u osnovi veoma uska. U kasnijem periodu se to sve raširi. Mada može narasti preko 2,5 metra ubrajaju je u niske četinare zbog sporog prirasta koji je na godišnjem nivou do 5 centimetara. Solidno podnosi rast u polusenci, a zemljište na kojem raste mora biti ocedito bez zadržavanja vode. 'Fastigiata' ima grane uspravno uperene prema gore, pogodna je da se posadi pojedinačno jer tako najviše dolazi do izražaja.
Picea abies “Nidiformis”
Patuljasta smrča “Nidiformis” ili je još zovu polegla smrča. Veoma dekorativna i veoma niska biljka. U visinu može narasti do 50 cm, dok joj prečnik može biti i preko 2 metra. Kako je u pitanju smrča, ali sa prilično čudnom formom sasvim je sigurno da će je svaki posetilac vrta primetiti.
Larix kaempferi 'Grey Pearl'
Još jedan ariš koji je atraktivan zbog sivo zelene boje, kod nas se još naziva i Sivi biser. Može narasti do 2 metra za deset godina, računa se da raste godišnje 15 - 20 centimetara. Iglice postaju smeđe u jesen i otpadaju tokom novembra i decembra.
Još neke informacije o niskim četinarima
Treba obratiti pažnju jer su na slikama patuljasti četinari uglavnom već odrasle biljke koje su u potpunosti formirane. To ne važi samo za ovaj tekst, nego i za slike koje se nalaze na sajtovima rasadnika i koje se objavljuju u časopisima. Prilikom kupovine biljke najčešće se dobije mlada sadnica (jedna ožiljena grančica) i to je, u stvari najbolja opcija jer je biljku najbolje nabaviti i posaditi dok je mlada.
Možda deluje pomalo čudno da su ovde na spisku neke vrste koje mogu narasti preko 2,5 metra, a tema su patuljasti četinari. To su spororastuće vrste kojima treba 10 ili 15 godina da dostignu visinu od 1 metar.
- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Blog
- Hits: 710
Odličan izbor za vrt je sadna poleglog četinara, on zbog svoje forme može da bude odgovarajuće rešenje za određene situacije. Polegle četinare nazivaju kod nas još i juniperus horizontalis, pa zatim polegli juniperus i polegli horizontalis ili samo horizontalis. To je samo jedna vrsta iz porodice kleka, sa velikim brojem varijeteta. Međutim ima ih još nekoliko vrsta, što je svakako dobro jer je time veći izbor biljaka različitog izgleda i brzine rasta.
Da bi se polegli četinari lepo uklopili u vrt treba prvo znati zašto ih sadimo. Nekoliko najčešćih razloga: da bi smo se rešili košenja trave ili da se smanji površina travnjaka koju treba kositi. Moguće je da se prikriju neke cevi ili šahtovi, kojima ipak treba obezbediti relativno lak pristup u slučaju kvara.
U nekim situacijama možete poželeti da posadite neki varijetet sa malo neobičnijom bojom da obogatite izgled vrta. Takođe su popularni na kosinama u vrtu ili uz potporne zidove.
Kada se odlučite za sadnju potrebno je da odaberete varijetet. Oni se razlikuju po brzini rasta (spororastući i brzorastući), po visini do koje rastu, načinu kako im je formirano granje, prečniku (koliko su široki) i naravno po bojama. O bojama horizontalisa bi se mogla knjiga napisati: sve nijanse od svetlo zelenožute, preko zelenih, do tamnijih plavozelenih. Tome treba dodati šatirane varijetete koji imaju nekoliko izmešanih boja.
Postoji nekoliko vrsta poleglih četinara, pa ću ovde navesti njihove latinske nazive
- Juniperus horizontalis
- Juniperus squamata
- Juniperus media
- Juniperus pfitzeriana
- Juniperus procumbens
- Juniperus chinensis
- Juniperus communis
- Juniperus sabina
Ime vrste se ispisuje latinskim nazivima, a razliku čine varijeteti čiji naziv se pišepod znacima navoda. Tako imamo: Juniperus horizontalis „Plumosa“, Juniperus horizontalis „Prince Of Wales“, Juniperus horizontalis „Golden Carpet“, Juniperus horizontalis „Blue chip“, Juniperus horizontalis „Wiltonii“, Juniperus pfitzeriana „Arctic“, Juniperus sabina „Tamariscifolia“, Juniperus procumbens „Nana“, Juniperus Communis „Goldshatz“, Juniperus media „Old Gold“ i još mnogi drugi.
Popularne vrste poleglih četinara
Ovde ću malo bolje da predstavim varijetete, prikazati im slike, napisati koje je boje, koliko okvirno raste u visinu i prečnik i još poneku zanimljivost ako ima. Što se tiče visine i prečnika poleglih četinara, treba uzeti okvirno, jer može doći do odstupanja što se tiče dimenzija kad biljka u potpunosti odraste..
Mada će biti predstavljen priličan broj različitih varijeteta četinara, ova lista nije konačna, jer se u oblasti hortilukture uvek radi na stvaranju novih varijeteta.
Juniperus horizontalis „Prince Of Wales“
Niži varijetet koji u visinu ide do 40 centimetara, dok se može prošititi do 1,5 metara u prečniku. Tamnije zelene boje, a tokom zimskog perioda vrhovi grana poprime smeđu boju. Odgovara mu zemljište gde se voda ne zadržava dugo . Povremeno se može naći u ponudi i varijacija gde je nakalemljen na neki visoki četinar, pa na taj način deluje kao krošnja.
Juniperus horizontalis „Golden Carpet“
Spororastuća vrsta, u visinu raste do 20 centimetara, dok u prečniku može biti do 1,3 metra. Boja je zelenožuta, što ga čini interesantnim za sadnju blizu biljaka koje imaju crvenkaste listove ili plavozelenu boju. Voli osunčane pozicije sa oceditim zemljištem.
Juniperus horizontalis „Wiltonii“
Ovaj varijetet raste u visinu do 20 centimetara, a prosečan prečnik odrasle biljke je 2,5 metara. Boja je srebrno zelena dok tokom zime može da dobije ljubičaste nijanse. Voli osunčana mesta, dosta dobro podnosi orezivanje.
Juniperus horizontalis „Blue chip“
Prosečna visina je do 30 cenrimetara, dok se prosečan prečnik biljke kreće oko 2,5 metra. Boja je srebrno zelena,dok zimi dobijaju purpurno plavičaste nijanse. Veoma popuarna vrsta za pokrivanje tla u vrtu.
Juniperus horizontalis „Plumosa“
Kada je u pitanju ovaj varijetet on može narasti u visinu oko 40 centimetara,a prečnik može biti 1,5 metar. Boja listova je plavozelena. U ponudi se može naći i varijanta ovog varijeteta pod nazivom 'Plumosa Compacta' koji je malo viši i gušći. Voli mesta koja imaju dosta sunca tokom dana.
Juniperus pfitzeriana „Arctic“
Ovaj polegli četinar može ići u visinu i preko 50 centimetara (orezivanjem se može postići i do 90 centimetara), dok prečnik može biti 1,8 metra. Boja je plavozelena, ali nešto svetlija. Veoma je otporna i dobro podnosi orezivanje. Računa se kao spororastuća biljka.
Juniperus sabina „Tamariscifolia“
Varijetet poleglog četinara koji kad naraste može biti visine oko 70 centimetara, dok mu prečnik može biti 2,5 metra. Boja listova je plavičasto zelena. Ova vrsta i ovaj varijetet su se kod nas na tržištu pojavili nedavno i nije još toliko zastupljen u ponudi. Selektovan je i jedan sličan varijetet sa nazivom 'New Blue'.
Juniperus procumbens „Nana“
Što se tiče visine maksimalno je to 40 centimetara, a u širinu može ići do 2,5 metra. Boja je zelena, a tokom zime može da poprimi plavičaste nijanse. Što se tiče pozicija u vrtu najviše odgovara ona gde ima mnogo sunca..
Juniperus Communis „Goldshatz“
Juniperus Communis "Goldschatz" - Zlatna Polegla Kleka, mada bi joj bukvalan prevod bio zlatno blago. Ova vrsta Juniperusa uglavnom ima visoke varijetete, ali se i jedan niski našao u ponudi. Boja je svetlije zelena, a pri vrhovima grana je žuto zelena. U visinu raste do 30 centimetara, dok u prečniku može imati 1,5 metara.
Juniperus × pfitzeriana 'Old Gold' (Chinese Juniper)
Ovaj polegli četinar je kod nas poznat kao Old gold, razlog je žutozelena boja listova, koja tokom zime dobija blage smeđe nijanse. Obično se opisuje kao kompaktan, u visinu može narsti do 90 centimetara, dok u pečniku može biti do 1,5 metara. I ovaj varijetet se naziva zlatna polegla kleka, mada to baš i nije tačno jer ide dosta u visinu, pa je potrebno dobro proveriti kod prodavca ili rasadničara koji je latinski naziv vrste
Ovde sam naveo engleske nazive varijeteta, oni se kod nas povremeno mogu naći i pod nazivima koji su prevedeni, ali i pod nekim lokalnim narodnim imenima. Najsigurnije je kupovati u proverenim rasadnicima gde je tačno naveden naziv. Ovim biljkama treba vremena da narastu i da se razviju, pa je nezgodno kada se posle 5-6 godina vidi da to nije baš ta varijanta koju smo tražili od prodavca.
Polegli četinari nisu pri vrhu popularnosti kada je u pitanju uređenje vrta i dvorišta, u odnosu na druge vrste četinara. Međutim tu pažnju koju dobijaju u hortikulturi svakako zaslužuju, velika mogućnost izbora koji se međusobno mogu dosta razlikovati je samo jedan veliki plus.
- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Blog
- Hits: 3430
Kada je u pitanju ukrasno zimzeleno drveće za dvorište izbor je zaista velik. Za ovo drveće se može slobodno reći da je ukras svakog dvorišta, ali i drugih prostora gde se posadi. Jedino ograničenje jeste veličina dvorišta i vrta, jer ako je u pitanju manja površina, možda ima i nekih drugih zimzelenih vrsta koje bi se bolje uklopile.
"Visoki četinari" je sasvim odgovarajući naziv jer je u pitanju drveće koje najčešće naraste i preko 20 metara u visinu. Na našim prostorima ima nekoliko vrsta koje su popularne, a dodatni bonus je to što ima i dosta varijeteta. To daje dovoljno prostora za svakoga da nađe i odabere baš ono što će se dobro uklopiti u vaš vrt. Savet bi bio da porazgovarate sa nekim ko je već sadio tu vrstu, možda sa pajzažnim arhitektom ili vlasnikom rasadnika. Jedino kome se ne može verovati u potpunosti su nakupci koji preprodaju sadnice na pijacama.
Jedna od osobina koje treba znati kad su u pitanju visoki četinari jeste koji je tempo rasta (spororastući ili brzorastući). Zatim, koliko idu u visinu, jer neki rastu do 15 metara, a ima ih koji mogu narasti i 30 metara. Tu je i pitanje oblika krošnje koja može biti piramidalna, a neke vrste kao kedar imaju i nepravilnu krošnju. Poslednja razlika koju ću spomenuti, ali ne i najmanje bitna jeste koju nijansu zelene boje imaju četine. To delom zavisi da li se drvo nalazi na osunčanom mestu ili u hladovini.
Popularni visoki četinari
Treba imati u vidu da svaki od četinara koji ovde predstavljamo, možemo naći i u nekim varijetetima koji se međusobno razlikuju. Biljke iz ove grupe se dosta često koriste za bonsai, ali to je tema za neki poseban tekst. Prilikom upoznavanja sa vrstama visokih četinara uglavnom nailazimo na slike odraslog drveća (tako je i u ovom tekstu), ali računajte da su ta stabla sa slika najčešće stara par decenija.
Crni bor (Pinus nigra) je veoma cenjena vrsta, spada u srednje rastuće sa prirastom od 30 cm tokom jedne godine. Što se tiče visine može se svašta čuti i pročitati, ali ono što možete očekivati je između 25 - 30 metara. Boja iglica mu je tamnije zelena, što je delom i poreklo njegovog imena.
Odlikuje ga ravan rast stabla, a boja kore je tamnija u odnosu na druge borove. Uglavnom se sadi kao pojedinačno drvo, sa izuzetkom parkova gde može biti posađen u grupi od nekoliko stabala.
Beli bor (Pinus sylvestris) je vrsta koja ima manje gustu krošnju od crnog bora, a iglice su kraće i malo svetlije. U prirodi raste na većim nadmorskim visinama, dok na nižim nadomskim visinama uspeva samo uz redovne mere nege čoveka. Stablo mu je izvijeno i to je još jedna razlika u odnosu na crni bor.
Jedan od poznatijih varijeteta jeste zlatni bor (Pinus silvestris Variegata Zlatiborica), a taj varijetet je veoma raširen na terenima Zlatibora. Ova vrsta takođe spara u srenje rastuće, a u visinu obično ide do 30 metara.
Kedar (Cedrus) je vrsta koja je iz porodice borova. Osnovnu vrstu karakteriše široka i nepravilna krošnja, ali ima nekih varijeteta koji imaju u nekoj meri formiran i piramidalan oblik krošnje.
U rasadnicima se može naći dosta podvrsta i varijeteta, a neki od njih su: Libanski kedar, Atlas kedar, Himalajski kedar, Evropski kedar, Sibirski kedar, Koreanski kedar. Pored ovih vrsta tu je i dosta varijeteta, pa je izbor zaista širok. Međutim ne može se baš sve to nabaviti u rasadnicima ukrasnog bilja na ovim prostorima.
Jela (Abies alba) je najčešće spominjano drvo kada se na ovim prostorima govori o zimzelenim četinarima. Zbog slabijeg poznavanja vrsta, ljudi sve što liči na nju nazivaju jelka. Da bi brže rasla u visinu potrebno je posaditi je na osunčanom i svetlom mestu, a time se postiže i lepši oblik krošnje.
Na žalost jela spada u grupu četinara kojoj baš ne odgovara gradsko područje iz razloga što je osetljiva na industrisko zagađenje. U slučaju da se nalazite bliže centru grada možete razmisliti o sadnji nekog drugog drveta. Postoji veliki broj varijeteta, ali uglavnom svi zahtevaju nezagađen vazduh za dobro napredovanje i rast.
Duglazija (Pseudotsuga menziesii) je kod nas manje poznata vrsta iako ima dosta pozitivnih osobina. Poreklom je iz Severne Amerike, a doneta je u Evropu jer je brzorastuća vrsta. Vremenom je postala cenjena i za uređenje vrtova.
Krošnja je piramidalna, dok su iglice mekane. Zbog svoje forme je preporučuju za vetrozaštitne pojaseve, ali dobro izgleda i kada se pojedinačno zasadi. Kao i kod ostalog četinarskog drveća koje se koristi u uređenju vrtova, i duglazija ima varijetete.
Smrča (Picea) je jedna od vrsta koja se često meša sa jelom (Abies alba), razlog za to je uglavnom što imaju sličan oblik krošnje. Postoji veliki broj vrsta, na ovim prostorima je najviše zastupljena Evropska smrča (Picea abies (L.), ali se u rasadnicima može nabaviti zaista mnogo različitih varijeteta.
Kada govorimo o četinarskom drveću za dvorište, ovo je forma kako ljudi zamišljaju četinare. Varijetet smrče - Picea pungens 'Glauca' je veoma popularan zbog svojih srebrnasto pavih iglica, pa se i često naziva srebrna smrča.
Tuja (Thuja occidentalis) je zimzeleno četinarsko drvo iz porodice čempresa. Ova vrsta je uglavnom poznata po velikom broju varijeteta koji su nižeg rasta, pa se o njoj ređe razmišlja kao o opcija kad treba neko visoko drvo.
Prilikom kupovine se dobro raspitajte koja je očekivana visina za varijetet koji kupujete, te za oblik krošnje. Naravno na sam oblik krošnje se kod tuja može dodatno uticati orezivanjem, jer se može formirati izgled kakav želimo.
Ariš (Larix) je zanimljiv jer spada u četinare, ali nije zimzeleno drvo. U jesen mu iglice na granama polako žute i opadaju, a u proleće rastu nove. Ovo nije neka velika mana, pošto unosi dodatnu boju tokom jeseni u vrt. U ponudi su uglavnom tri vrste: Evropski ariš, Japanski ariš i Sibirski ariš, koji se mogu dodatno deliti prema varijetetima.
Kod krošnje u osnovnom izgledu je karakteristično da su vršne grane usmerene prema gore, dok su one niže horizontalne. Postoje varijeteti sa granama povijenim prema dole.
Ovim nisu navedene sve zimzečene i četinarske vrste koje se mogu uspešno gajiti u ovim klimatskim uslovima. Naveli smo samo nekoliko vrsta, međutim oni dolaze u brojnim varijetetima, pa svako može naći drvo koje će se lepo uklopiti u zelenilo dvorišta. Za kraj još da napomenem da kupujete od ozbiljnih prodavaca, da se ne iznenadite nakon nekoliko godina kad vidite da vaša biljka izraste u nešto sasvim drugo.
- Details
- Written by: Nikola Vejin
- Category: Blog
- Hits: 3311
Kad su u pitanju klasične žive ograde, visine su najčešće od 60 cm do 120 cm. Na vama je da sami odaberete visinu i širinu koja će se dobro uklopiti u prostor i izgledati lepo. Što se tiče pitanja da li da se koriste listopadne ili zimzelene biljke za živu ogradu, tu su zimzelene vrste u blagoj prednosti jer su zelene tokom cele godine.
Vrste koje se kod nas nude su lepog izgleda, a neke imaju cvetove živih boja kao i plodove koji su lepo obojeni i dugo se zadržavaju na biljci tokom zime.Takođe neke ukrasne forme imaju šatirano lišće. Čak i dva različita varijeteta iste vrste mogu imati prilično drugačiji izgled. Nazivi varijeteta se pišu uz latinski naziv i označeni su navodnicima, a povremeno se u rasadnicima koristi samo naziv varijeteta.
Kada se sade žive ograde, potrebno je prvo pripremiti zemljište. Ukoliko vrsta dobro podnosi stajnjak, on se može postaviti na dno sadne jame. Sadnice se mogu saditi u kasnu jesen (bolje) ili u proleće (malo lošije). Kada se posade u zemlju, može se obaviti orezivanje grana radi uklanjanja lisne mase. To će omogućiti da koren koji je oštećen tokom vađenja i presađivanja u samom startu može obezbediti dovoljno vode za biljku.
Koje zimzelene vrste odabrati?
Ovde ću navesti neke od vrsta koje su popularne na ovim prostorima i koje se uglavnom mogu nabaviti u rasadnicima. Treba povesti računa da se na slikama koje prikazuju ove biljke (ali i sve ostale) uvek nalaze biljke koje su razvijene u potpunosti. Kada se kupuje sadnica za živu ogradu, na njoj je uglavnom tek nekoliko grana.
Pored samog izgleda treba povesti računa o tome da li je na toj poziciji hladovina ili je osunčano. Pitanje je i koliko ima mesta za širenje same biljke, te koliko vremena planiramo odvojiti za njeno orezivanje.
-
Lovor višnja (Prunus laurocerasus) - ima gustu krošnju sa mesnatim listovima i zanimljivim belim cvetovima. Odlično uspeva na osučanim mestima i u polusenki, dok u potpunoj hladovini malo sporije napreduje. Veoma dobro podnosi orezivanje, pa je zgodna za živu ogradu.
-
Fotinija (Photinia) - ima dosta vrsta i varijeteta, mada po obliku i boji listova liči na lovor višnju, od nje se razlikuje po tome što su joj mladi listovi uvek jake crvene boje. Ukoliko je posađena na senovitom mestu koje je uglavnom u hladovini ta crvena boja na mladim listovima će biti manje izražena.
-
Vatreni trn (Pyracantha coccinea) - još poznata pod nazivima pirokanta i vatreni grm. Naziv duguje velikom broju plodova koji su gusto grupisani. U zavisnosti koji je varijetet u pitanju boja plodova kod vatrenog trna može biti žuta, narandžasta ili crvena.
-
Mahonija (Mahonia aquifolium) - naziva se još i oregonsko grožđe. Lepo izgleda sa žutim cvetovima u proleće i plavim bobicama pred jesen. Zimi listovi dobiju bronzano-crvenu boju. Spada u spororastuće vrste i to treba imati u vidu.
-
Zimzelena božikovina (Ilex aquifolium) - biljka koja se ređe koristi za žive ograde, ali ima varijeteta koji su za to namenjeni. Nosi još naziv i zelenika, a dodatni dekorativni detalj su crvene bobice koje su u stvari plodovi i zadražavaju se na biljkama tokom cele zime.
Prikaz kako izgledaju
Lovor višnja (Prunus laurocerasus) - izvor - wikipedia.org 
Fotinija (Photinia) - izvor - wikipedia.org 
Vatreni trn (Pyracantha coccinea) - izvor - wikipedia.org 
Mahonija (Mahonia aquifolium) - izvor - arcangeligino.com 
Zimzelena božikovina (Ilex aquifolium) - izvor - wikipedia.org Održavanje zimzelene žive ograde
Sam početak održavanja počinje planiranjem šta će se saditi i koliko, da li se ograda sadi na mestu uz stazu gde se prolazi ili se to mesto nalazi dublje u vrtu. Ukoliko je pored staze, potrebno je malo češće vršiti orezivanje. Za situacije kada su biljke posađene malo dalje, orezivanje žive ograde se obavlja tek povremeno. Same žive ograde možemo ugrubo podeliti na funkcionalne (zaštita od buke i vetra) i na estetske (radi ulepšavanja i obogaćivanja prostora).
Uvek sadimo mlade biljke, kako bismo ih mogli od početka oblikovati orezivanjem. To su tek ožiljene reznice visine 15-20cm. Sadimo ih jednoredno ili dvoredno ("cik-cak"), što zavisi od vrste i gustine koju želimo dobiti. Niže žbunaste vrste se sade na rastojanju od 20-30 cm, a posađene biljke odmah treba orezati na visinu od tri do četiri pupa iznad korenovog vrata. Tako će se od same osnove formirati gusta krošnja koju posle oblikujete redovnim orezivanjem.
Kod sadnje žbunja većih dimenzija i već formiranih sadnica rastojanje je do 50 cm. I ove biljke treba orezati posle sadnje, kako bi se bolje ukorenile, a grane bile gušće i krošnja bogatija. Istovremeno ćemo izjednačiti visinu zimzelenih sadnica i dati formu našoj ogradi.
Najvažniji radovi su u proleće i pred zimu, jer se tada vrši uklanjanje slabih biljaka i slabijih grana. Takođe za taj period je predviđeno da se radi podmađivanje mladim biljkama. Tokom leta se uklanjaju samo oni delovi koji prerastaju i time narušavaju formu žive ograde. U proleće i leto je potrebno pre orezivanja proveriti da kojim slučajem ptice nisu napravile gnezgo. Ukoliko postoji gnezdo, na tom delu ograde se ne vrši orezivanje.
Za sam posao je potrebno imati odgovarajući alat, to su uglavnom razne vrste makaza za orezivanje voća, za deblje grane. Za samo formiranje žive ograde se koriste velike makaze za orezivanje ukoliko je u pitanju manja dužina. Za neke veće i duže zimzelene žive ograde formiranje se vrši pomoću elektičnih mašina. Zimzelene vrste za živu ogradu zahtevaju različiti nivo orezivanja tokom godine, te se tempo orezivanja treba tome i prilagoditi.
Ukoliko to radite sami, u početku će biti malo teže, jer neznate koje grane seći i koliko. Međutim sa vremenom se stiče iskustvo, pa je i manje grešaka. Postoji i opcija da zovete majstore koji se time profesionalno bave, što je veoma dobra ideja za prolećno pripremanje pre početka vegetacije.
Zalivanje žive ograde se obavlja prema potrebi i to je obaveza koju treba ispoštovati. Ukoliko se ne zaliva ili slabije zaliva dolazi do slabljenja svih biljaka i vrlo brzo to sve počinje loše da izgleda. Zimzelene biljke u živoj ogradi dobro podnose kada se prskaju po listovima toko zalivanja i to može samo da ojača biljke.
Povremeno je tokom sezone potrebno obaviti okopavanje i uklanjanje korova koji su nikli unutar žive ograde. U zavisnosti koje su vrste posađene treba obavljati đubrenje jer biljke tokom dugo vremena na istom mestu izvlače hranljive materije iz zemlje. Ovo se obično obavlja nekim od veštačkih đubriva, ali ne može da škodi dodavanje humusa.
Tokom zime je takođe neophodno posvetiti malo pažnje, posebno dok su u pitanju mlađe biljke. One još uvek imaju tanje osnovne grane, pa je potrebno uklanjati sneg sa njih da se ne zadržava previše. Kada biljke ojačaju ovu meru je poželjno obavljati, ali nije obavezna.
Ne postoji jedan i jednostavan odgovor na pitanje koje su najbolje vrste za zimzelene žive ograde. Potrebno je dobro razmisliti koja je funkcija ograde, koje joj trebaju biti dimenzije i koliko vremena možemo odvojiti za njeno održavanje. Tek na osnovu odgovora na ova pitanja se vrši odabir koje će se biljke koristiti.